Marketing
On/Ona (meni): Ne možeš tako razmišljati !
Ja (njemu/njoj): Zašto ne bih mogla tako razmišljati?
On/Ona (meni): Zato što je to subjektivno gledanje na stvari.
Ja (njemu/njoj): A ovo što ti misliš nije subjektivno?
On/Ona (meni): Ne. Ja ti govorim kako stvari stoje.
Ja (njemu/njoj): Znači to što si rekao/rekla zapravo nije tvoje mišljenje?
On/Ona (meni): Ma je. Ja tako mislim.
Ja (njemu/njoj): A ja ovako mislim. U čemu je problem?
On/Ona (meni): Ne, ne možeš tako razmišljati.
I onda sve opet počinje ispočetka. U začaranom krugu obrazac je uvijek isti:
Netko mi kaže neko svoje mišljenje o nečemu. Bilo čemu.
Naivno mislim da ako on/ona ima pravo reći što o bilo čemu misli, imam i ja. Pa kažem.
Onda se to moje mišljenje ne poklopi s njegovim ili njezinim, upravo izrečenim.
Onda mi ta osoba kaže da ja ne mogu razmišljati tako.
I reći to što sam rekla. Kao svoju misao.
Jer moja misao ne smije biti različita od onog što je ta osoba rekla.
Jer kud bi došli, misli ta osoba, ako svatko bude imao drugačije mišljenje.
Od njegovog. Ili njezinog. Njihovog.
Pak mi kaže da, samo zato što razmišljam drugačije od njega ili nje, nisam u pravu.
Kozmičkom. A on ili ona je.
A ja, površna, sebična i subjektivna kakva jesam,
kažem da mogu i misliti i reći što god hoću.
Pak time izazovem pravednički gnjev osoba koje nisu sebične, površne i subjektivne.
Jer teže stapanju svih mozgova u jedan. Jednomisleći.
Glavni argument za kozmičku ispravnost njihovih mišljenja je da njihovo mišljenje nije samo njihovo. U što me uopće ne moraju uvjeravati. To im zaista vjerujem.
Najveća vrijednost njihovog mišljenja, kažu mi sami, je u tome što ga dijele
s još barem par tisuća, stotina ili milijuna mozgova.
A ja svoje s možda dvoje. Velikodušni će mi priznati desetero. Maksimum.
Od kojih je devetero umrlo. Davno.
Pokušavaju mi neki i dokazivati zabludjelost mojih misli.
Jer da ne shvaćam da sam sama u tome što mislim.
Kao da bih se toga trebala sramiti. Bojati. Zazirati od.
Kao da je to neka mana.
Često mi kažu i da govorim to što mislim samo zato što sam povrijeđena onim što oni misle.
Da objasnim: po njima, ja zapravo ne bih mislila to što mislim da nisam povrijeđena onime što oni misle.
Nisam na toj razini razmišljanja to je sigurno.
A meni zapravo sasvim svejedno što bilo tko misli. O bilo čemu.
Jer ja ne mislim to što mislim samo zato što netko drugi misli nešto drugo.
Ja mislim zato što mi mozak stalno radi. Mislila bih i da nitko drugi ništa ne misli.
Zato što su mi prilikom ugradnje izgubili prekidač. Pa se ne mogu isključiti.
Recimo, vozim se ja u petak kući. Slavnom, već opjevanom šesticom.
Nasuprot meni sjedi mladić.
Na majici mu piše: Dinamo, svetinja! Na prstu prsten Dinama. Zaručio se valjda.
Tom majicom mladić izražava svoje mišljenje. Svoj životni stav.
Mišljenje o tome što je najvrednije u njegovom životu.
Ima li na to pravo? Apsolutno.
Kao što i ja imam pravo reći: hvala bogu što mi nije sin.
Ni muž. Ni otac. Ni brat. Ni prijatelj.
Na takvo mišljenje imam pravo. Ili ?
P.S. Imam i ja tišrteve sa porukama. Na jednoj piše: Imagination is more important than knowledge (uz glavu razbarušenog Einsteina), na drugoj piše: I want to know God's thoughts, everything else are details (uz glavu drugog razbarušenog Einsteina).
Kamo sreće da mi je on prijatelj.
Tako ja mislim. Bez uvrede :o)
Post je objavljen 18.05.2009. u 13:13 sati.