Pregled posta

Thomas Bernhard V

Tisućudevetstošezdeset i četvrte nagrada Julius Campe, koju dodeljuje hamburška Hoffman i Campe naklada, a u spomen Heineovom izdavaču Juliusu Campeu, podeljena je na tri dela, dok je nagradna suma od petnaest hiljada maraka otišla Giseli Elsner, Hubertu Fichteu i meni. Bio je to prvi put da sam odlikovan za jedan književni rad, i povrh svega me je oduševljavalo to da se radi o odlikovanju koje je dolazilo iz Hamburga i bilo neraskidivo povezano sa imenom prvog izdavača Heinricha Heinea - jer Julius Campe je bio prvi izdavač Harzreise (Putovanja po Harcu) i čitavog niza najboljih stihova ikada napisanih od strane jednog nemačkog pesnika. Ni sam Julius Campe mi naravno nije bio nepoznat – čitao sam njegovu biografiju od Brienitzera. Zapravo, Julius-Campe-nagrada za hiljadudevetstošezdeset i četvrtu uopšte nije ni dodeljena: kako se žiri nije mogao složiti u vezi niti jednog pisca, podelio je nagradnu sumu na tri jednaka dela, označivshi ih kao takozvane radne stipendije, što mene ali, sve od trena kada je stipendija bila u izgledu, nimalo nije sprečavalo da uvek mislim i govorim o tome kako sam ja taj koji je dobio Julius-Campe-nagradu. Bio sam vrlo ponosan i verovatno taj jedan jedini put potpuno prostodušno i iz dubine duše radostan nad jednim odlikovanjem i ove vesti iz Hamburga: stadoh onda da vest što je brze moguće svuda razglašavam – u Beču sam živeo kod moje tetke i išao sam tako kroz prvi Bezirk preko Grabena, pa kroz Kärtnerstasse i preko Kohlmarkta, sve kroz Volksgarten i mislio kako ljudi koje srećem znaju za moju sreću da sam ja taj koji je dobio Julius-Campe-nagradu za 1964. Kada bih od tog trenutka, počev od kojega sam mogao da se osećam nosiocem Julius-Campe-nagrade, sedao u kafeteriju, naručio bih kafu drukčije nego do tada, i novine bi pridržavao drukčije nego ranije, u potaji se iščudjavajući činjenice da me niko od ljudi na ulici ne pita ništa u vezi dogadjaja. Ali, i onog ko me ne bi pitao, obavestio bih o tome da sam upravo dobio Julius-Campe-nagradu, da bih se onda osećao primoranim objasniti ko je bio Julius Campe, što niko u Beču nije znao, a i ko je bio Heinrich Heine, jer ni to mnogi u Beču nisu znali, kao i šta uopšte znači dobiti jedno ovakvo iznimno priznanje. Ogromna je čast, rekao bih, dobiti nagradu povezanu sa imenom Heinricha Heinea, koja povrh toga dolazi iz Hamburga, grada koji sam u to vreme najviše voleo, i koji je uvek spadao u moje meni najdraže gradove: ni dan danas ne poznajem grad u Nemačkoj kroz koji prolazim sa jednom takvom neopterećenom i razdraganom samorazumljivošću; grad u kojem bih mogao duže, i , ko zna, možda čak i godinama da i živim. U Hamburg sam prvi put došao kao dečak, a može biti da je to povezano i sa činjenicom da sam prvu svoju godinu života proveo na jednom ribarskom brodiću u roterdamskoj luci, i da je Hamburg zbog toga za mene prava stvar, ono shto se u narodu zove ljubav na prvi pogled. Često sam, bezmalo jedanput godišnje, bio gost u jednoj kući od crvene opeke u Wellingsbüttelu, nedaleko od mesta na kojem izvire Alster i zbog toga cenim i volim Hamburžane. I sam način na koji mi je saopšteno da sam dobitnik jednog dela nagrade, mogao bih da nazovem simpatičnim. U dve-tri rečenice mi je napisano da sam odabran za jedan od tri dela nagrade i da sumu od pet hiljada maraka, koja je ležala spremna u izdavačkoj kuci Hoffman i Campe na Harvestehuder Wegu, mogu da pokupim kada god hoću. Nije bila predvidjena nikakva svečanost niti gozba. Imao sam, dakle, u pravom smislu reči povoljnu priliku da ponovno otputujem u Hamburg: jednog dana se na zapadnom kolodvoru ukrcah u voz za Kopenhagen i naslonih se da spavam u jednom - meni u tu svrhu najpogodnijem - kupeu . Ali, kako je moje uzbudjenje nad prvim odlikovanjem za jedan književni rad, za Frost, bilo preveliko, na spavanje naravno nije bilo ni pomisli. Iz Hamburga sam dobio nagradu, iz Hamburga, iz Hamburga, mislio sam stalno iznova, prezirući potajno Austrijance, koji mi do tada nisu pokazali ni trag od priznavanja. Glas je dosao Od Severnog mora , blagovest! Sada Hamburg ne samo da je bio najlepši od svih velikih gradova, već i vrhunac oštroumlja, a da i ne govorimo o veličajnom kosmopolitizmu koji je od vajkada krasio Hamburg. U Hamburgu su mi ljudi iz Hoffmann i Campea poručili jednu veliku sobu u Binnenalster vili, do koje sam se dovezao taxijem. Jedva da sam u sobu i kročio, već se najaviše iz jednih novina koje su želele interview sa mnom. Zavalih se u fotelju i pristadoh. Izvadih mojih nekoliko stvari iz kofera, kada je zazvonilo i ljudi iz novina već su bili tu i potegli svoje olovke. Bio mi je to prvi interview u životu, moguće je da sam ga dao Hamburger Abendblattu, ko zna. Bio sam toliko uzbudjen da ni jednu jedinu rečenicu nisam mogao da dovršim do kraja: na sva pitanja odgovor sam znao odmah, ali nikako nisam bio zadovoljan svojim umećem formulacije. Sada se jasno vidi, pomislih, da dolaziš iz Austrije, gde lisice kažu laku noć. Sledećeg sam dana video svoju sliku u novinama i umesto, kao shto bi bilo za očekivati, da se ludo radujem, stideo sam se sada zbog besmislica koje sam ispričao ljudima iz novina, dok sam se svoje slike upravo grozio: ako i u stvarnosti izgledam kao na ovoj slici, mislio sam, bolje bi mi bilo da se zauvek povučem u mračna brda i nikada vishe ne stupim u spoljašnji svet. Sedeo sam sada tako, mazao debele naslage marmelade od pomorandži i bio duboko povredjen. Nisam se usudjivao da razvučem zavese i provedoh tako nekoliko sati u svojoj fotelji, čitavim telom kao prožet nekom neobjašnjivom oduzetošću. Bilo mi je loše, kao nikada do tada.



Najednom se, ali, dosetih svoga dela nagrade, i pet hiljada maraka na prečac ovladaše mojom glavom, uskočih u odelo i zaputih se u nakladništvo Hoffmann i Campe; bila je to divna šetnja po najboljem vazduhu i imao sam utisak da po prvi put u životu vidim elegantan svet. Svaku od ovih komfornih vila na Binnenalsteru posmatrao sam sa najvećim interesovanjem i pažnjom. Konačno sam stigao do nakladništva Hoffmannn i Campe, prijavih se i bih smesta primljen od strane ravnatelja samog. Gospodin mi prodrma ruku, pozva me da sednem i izvadi iz fijoke pisaćeg stola jedan već pripremljeni koverat, koji mi ujedno i predade. Evo, čeka , reče on. Onda me je upitao da li sam dobro smešten. Tada nastade pauza, tokom koje sam neprestano mislio kako bi sada trebalo da kažem nešto mudro, nešto filozofski, ili nešto barem razumno možda, ali nisam rekao ništa, usta jednostavno nisu htela da se otvore. Konačno stekoh utisak da je nastala neugodna situacija i odmah na to gospodin reče, da podjem sa njim na ručak, u takozvani Engleski Klub. Oko podneva sam tamo i otišao, i sa gospodinom pojeo jedno od najboljih jela, koje sam do tada imao prilike da probam. Obrok je zaključen dobrim gutljajem Fernet-Branca i onda sam stajao na ulici, na obali reke Alster, vec se oprostivši od gospodina ravnatelja Hoffmann i Campe nakladništva. Glavni povod mojeg hamburškog putovanja time je bio okončan. Još jednom sam prespavao u staroj Alster-vili, da bih se preselio u Wellingbüttel kod prijatelja. Ne znam više koliko sam dugo tamo ostao. Sada sam slavan, govorili su moji prijatelji, i kada bi sa mnom odlazili u posete, rekli bi gostoprimiteljima, ovaj Austrijanac kojeg smo doveli, sada je slavan. Svi ovi ljudi činili su mi teškim rastanak od Hamburga. Kada sam stigao u Beč, odmah sam obistinio odluku, koju sam doneo još na putu za Hamburg: za čitavu nagradnu sumu kupiću si auto. Kupovina auta odigrala se na sledeći način: u izlogu autokuće Heller, preko puta tzv. Heinrichshofa, video sam u sred drugih luksuznih automobila jednog Triumph Heralda. Kola su bila lakirana u belo, a opremljena crvenom kožom. Kontrolna tabla bila je od drveta, sa crnim gumbima, dok su kola koštala tačno trideset i pet hiljada schillinga, dakle pet hiljada maraka. Bio je to prvi auto koji sam u izvidnoj turi u potrazi za jednim video, i već prvi koji sam kupio. Stajao sam otprilike pola časa, ne neprestano, ali vraćajući se uvek iznova pred izlog, posmatrajući taj auto. Bio je to elegantan, engleski auto, što je bezmalo bio i preduslov, a imao je i veličinu koja mi je baš odgovarala. Konačno stupih u radnju, krenuh prema autu , obidjoh ga nekoliko puta i rekoh, ovaj auto ovde ću ja kupiti. Da, reche prodavac, on će se potruditi da mi u roku od sledećih nekoliko dana jedan ovakav auto bude na raspolaganju. Ne, rekoh ja, ne sledećih dana, odmah, rekoh, smesta. Reč smesta rekoh onako kako to uvek činim, sa pouzdanošću. Neću čekati par dana, rekoh, to uopte ne mogu, nisam naveo razlog za to, ali rekoh da to uopšte ne mogu i rekoh kako ću kupiti samo ovaj auto, kako ovde stoji. Kada sam se spremao da krenem, bez toga da sam sklopio posao, prodavac najednom reče, pa dobro, možete kupiti auto, ovaj ovde, lep auto. Rekao je to sa izvesnom tugom u glasu, no bio je u pravu – auto je bio lep. Ali, nikada do sad u životu nisam, sevnulo mi je sada kroz glavu, vozio osobna kola, uvek isključivo teške kamione, kako sam od samog početka položio samo test za vožnju kamiona pošto sam nekada nameravao da idem u u Afriku, da delim crncima medikamente, što je ali propalo, dok je vožnja kamionom bio glavni duslov za moje afričko nameštenje kojem sam trebao da pristupim u Ghani, ali zbog smrti američkog menadjera kojem sam trebao biti podredjen, moje afričko zaposlenje je odloženo, da bi se zaključno potpuno izjalovilo: u svakom slučaju, ja ne znam ni kako da kola izvezem iz radnje, pomislih. Dobro, rekoh trgovcu sada, posao je zaključen, auto kupujem, ali morate ga staviti pred ulaz, ispred izloga, a ja ću ga onda u toku dana pokupiti. U redu, reče trgovac. Potpisah ugovor i polozih kupovnu sumu. čitava Julius-Campe- nagrada otišla je na njega. Ostalo mi je, ipak, još nešto novca za
benzin. Nekoliko časova krstario sam gradom prozet oduševljenjem to posedujem auto, prvi auto u životu i to kakav auto! Sam sam sebi čestitao na ukusu. Da i makar jednog stručnjaka upitam za savet, da li je auto i unutar čega vredan, na tu ideju nisam bio došao. Ja imam auto! Ja imam beli auto! mislio sam. Konačno, zaokrenuh i uputih se natrag u Auto kuću Heller, jednu od tada najelegantnijih Auto kuca u Beču; kada sam se pojavio iza ugla moj auto već je bio isped vrata. Pokupih papire u radnji, sedoh u kola i odvezoh se. Zapravo, nisam imao uopšte teškoca pri upravljanju kola, iako je bilo apsolutno jednostavnije upravljati kamionima nego ovim malim Triumph Heraldom. Sada sam naravno vozio u Obkirchegasse i pokazao auto mojoj tetki. Bila je zapanjena, da se za pet hiljada maraka može kupiti jedan tako elegantan auto. S druge strane, pet hiljada maraka bila je gomila novca! Naravno da nisam imao mira i napravih moju prvu veću vožnju, koja je prvo vodila na sever, preko Dunava i kako se nisam mogao zasiti, preko Hollabrunna pa sve do Retza. U Retzu sam potroshio već i suviše benzina. Natočih jos jednom i odvezoh se natrag; dan je bio divan. Kada sam, ali, opet bio u blizini Obkirchgasse, nisam želeo da pristanem i izadjem i tako sada otputovah u pravcu istoka. Prvo sam se provozao kroz čitav grad, a onda se zaputio u Burgenland. Neposredno pred Eisenstatda mračilo je, ali pomislih, vozim dalje, i tako sam za pola časa u Madjarskoj. Podjoh natrag. U toj noći nije bilo ni pomisli na san, bio je to jedan sjajan osećaj, posedovati auto, i to engleski povrh svega, beli sa crvenim kožnim sedištima i sa drvenom kontrolnom tablom. I to za moj Frost, pomislih. Sledećeg dana napravio sam izlet u Klosterneuburgu i na povratku svratismo na Grinzigerschko groblje. Dva meseca kasnije, već sam se bio navikao na posedovanje auta i vožnja mojim Heraldom postala mi je već navika, odvezoh se u Istru, na lovransku obalu, gde je moja tetka već nekoliko nedelja ranije bila odsela. Boravili smo kao i toliko puta do tada u vili Eugenija, jednoj gospodarskoj vili iz godine 1888., sa prostranim i divnim balkonima i sa lako uzvinutim nasipom odmah na domak dubokoplave vode. Gagarin je upravo bio okončao svoj prvi let u svemir, toga se još sećam. Moj beli Herald stajao je dole pored ulazne kapije, nisu bila to ulazna vrata, bila je to ulazna kapija, a ja sam pisao gore na drugom spratu Amras, kao jedini zaposednik tri prostrane sobe sa šest ogromnih prozora iza tananih svilenih zavesa, koje su tu visile još od pre rata. Kada sam Amrasa dovršio, rukopis sam iz istih stopa poslao mojoj lektorki u Inselverlagu. 4-5. dana nakon što sam završio Amrasa, ustadoh u tri izjutra sa neukrotivim osećajem da moram u visinu, u vis i u visinu, jer bio je sasvim vedar dan, bez ijednog oblačka, bistar i oštar dan. U pantalonama i patikama, obučen samo u jednu atletsku majicu, popeo sam se na stenovite zidove takozvane Monte Maggiore, danas Učke. Negde na polovini uzvišice legoh u senku i stadoh da promatram duboko podamnom ležeće more, po kojem su krstarili brodovi.



Bio sam srećan kao nikada do tada. Kada sam oko podneva silazio sa brda, glasno se smejući, iscrpljen od sreće, mogu reći da sam opet imao utisak da se ne bih menjao ni sa jednim čovekom na čitavom svetu. U Eugeniji me je očekivao jedan telegram. Amras odličan, sve u redu, tako je glasio njegov text. Presvukoh se i sedoh u auto kako bi se odvezao u Rijeku, prastari hrvatsko-madjaraski luku-grad. Tamo sam hodao okolo po uličicama i nije mi smetalo čak ni sivilo ljudi, pa ni od strane na stotine automobila okužen vazduh. Sve sam upijao sa velikim intezitetom, sve sam čuo, sve sam udisao. Oko pet navečer odvezoh se natrag u Eugeniju, magistralom, pored brodovlja. Mislim da sam pevao.Tamo gde je ogromna litica ispred Opatije isijavala u povečernjem suncu, jedan auto skrenu nalevo u moj voznu traku, udari direktno u prednji deo mojeg automobila i potpuno ga zguzva. Mene samog sudar je izbacio iz automobila, ali sam namah ustao, ne osećajući ni najmanji bol. I automobil Jugoslovena bio je načisto smrskan. Iz krša je iskočio vozač i vrišteći otišao, iza njega žena, koja je bez prestanka za njim vikala: Idiota! Idiota! Idiota! Ispred mene na putu je stajala gomila pleha, a čitav saobraćaj koji je dolazio sa dokova bio je zakrčen. Povici Idiota! Idiota! Idiota! utihnuli su i sada sam stajao sam.Odjednom spazih vrišteće ljude kako stupaju ka meni: tada sam pogledao dole na sebe i video da mi je čitavo telo bilo preplavljeno krvlju. Glava mi je bila povredjena, liptanje krvi bilo je toliko jako, da sam mislio kako mi je poklopac lobanje odvaljen od glave, no još uvek nisam osećao ikakav bol. Tada me zgrabi jedan koji je iskočio iz svog Fiata 500 i spakova me njega. Zaurla motorom i pojuri sa mnom niz magistralu u pravcu bolnice, a brzao je tako grozno da sam mislio kako će se zapravo tek sada dogoditi velika nesreća. Tokom ove trke čitavo vreme sam se držao za mozak, jer sam verovao da će mi se prosuti. Imao sam takodje osećaj da bi trebao barem svoje ime da napišem na nekom papiru, jer inače niko neće znati ko sam, ako eventualno iskrvarim. Naravno da nisam hteo da čoveku svojom krvlju uprljam auto i pokušavao sam tako da čitavu reku krvi usmeravam samo po sebi i izmedju kolena. Uskoro ću se onesvestiti, mislio sam, a onda je gotovo. Stigavši u bolnicu, odmah sam od strane jedne sestre položen i odvežen na pokretnim nosilima. U nekakvoj perionici sestra mi je obrijala pola lobanje. Onda sam se našao u jednoj operacionoj sali i imao tu sreću da je hirurg govorio nemački i odmah me na nemačkom ispitao o svemu najbitnijem. Da li sam povraćao ili ne, i etcetera. Onda su mi dali ansteziju, samo takozvanu lokalnu anesteziju, obradiše me i ušiše mi ponovo glavu. Ono što je meni izgledalo kao ogromna povreda bila je obična posekotina, i nakon dva dana već sam smeo sam natrag u Eugeniju. Pre toga sam još u policijskoj stanici u blizini bolnice mogao da razgledam svoj krš. I, na moje zaprepaštenje, policija je napravila do u dlaku preciznu rekonstrukciju udesa. Jugosloven je bio kriv, stoprocentno, i to je stajalo i u protokolu. Ona, koja je, čitavo vreme dok se on udaljavao, vikala Idiota!, bila je njegova žena, na njenu nesreću bolnička sestra, koja je, kako sam kasnije saznao, smesta otpuštena iz bolničke službe, jer je, umesto meni da pomogne, otišla za svojim mužem. To sam žalio, ali nisam mogao da promenim. Moj Herald bio je sada plehana grudva, obišao sam ga par puta i mislio kako sam sa njim prešao tek hiljadu i dvesta kilometara. Shteta. Sa belim turbanom na glavi i mojom tetkom i njenim brojnim koferima zaputih se natrag kući u Beč. Ne čak ni deprimiran, jer konačno, kako nekim čudom izvukao sam zivu glavu, ali vrlo razočaran zbog kraja moje auto-srece. U Auto-kuci Heller uputiše me jednom od u Heinrichshofu rezidirajućem advokatu otmenih.On ce moj slučaj ispratiti sa samo njemu svojstvenom korenitošću , reče advokat, dok su ljudi kojima bih ispričao o svom udesu, mislili da od Jugoslovena nikada necu dobiti ni suvog grosha: poznato je da oni ne plaćaju u sličnim slučajevima ne plaćaju ništa, dakle kod takvih udesa, pa ni onda kada je protivnik stoprocentno kriv. Nervirao sam se sada što sam uzeo ovog, kako mi je izgledalo, vrlo skupog advokata, bio sam besan nad sopstvenom glupošću. Tako da sad - ne samo da sam izgubio mog Heralda, već plaćam i advokata, koji je u tri-četiri prostorije sa pogledom na Operu bio opremljen kao kralj. Ja sam glup čovek, rekoh sebi, lišen svake realnosti. Amras je odštampan, dok sam ja sam hodao poprilično utučen naokolo kroz bečki grad. Ništa mi više nije pričinjavalo zadovoljstvo, moj Herald mi je nedostajao i odjednom sam opet imao osecaj da se nalazim na kraju. Ovakvi nesrećnici nikada se ne izvlače iz svojeg usuda, rekoh u sebi i misleći na sebe. To je bilo nepravedno, ali razumljivo. Svakih par dana ili nedelja došlo bi po jedno pismo advokata, u kojem bi mi on uvek istim rečima saopštavao da moj slučaj prati sa najvećom mogućom brigom. Svakoga puta kada bih primio ovakvo jedno pismo bio bih izvan sebe. Ali više čak nisam imao hrabrosti ni da posetim advokata i kažem mu da stvar prekine, jer sam se plašio enormnih troškova. U Wertheimsteinparku i u Casinu Zögernitz čitao sam Amrasa. Knjiga je uspela, romantična, napisana od strane mladog čoveka nakon višemesečne literature Novalisa. Posle Frosta verovao sam da više uopšte i ništa neću moći da pišem, ali onda, na moru, jednostavno sam seo i Amras je bio tu. Uvek je more bilo to koje bi me spaslo – samo sam trebao da odem na more i bio bih spašen. Jednog jutra ponovo je pristiglo jedno od advokatovih pisama i već sam hteo da ga pocepam. Sadrzaj pisma je ovog puta bio drukčiji. Dodjite u moj biro, pisao je advokat, Vash slučaj uspeo sam da rešim, i to na Vaše najveće zadovoljstvo. Jugoslovenska osiguranja su doista ispunila sva potraživanja mojeg advokata, naglasimo: bez ograničenja. Ne samo da sam dobio nadomeštena kola, već i novac za pretrpljeni bol. Kao i takozvanu nadoknadu za odeću u neverovatnom iznosu. Advokat, naime, nije odgovarajuci činjenicama naveo da sam na sebi imao jevtine pantalone, košulju i sandale, već jedno skupo odelo i najskuplji veš. Napustio sam advokatovu kancelariju sa najvišom klasom zadovoljstva. Kupio sam novog Heralda i još vrlo često sa njime vozio u Jugoslaviju, koja se u čitavoj nesreći pokazala prema meni tako ispravnom i povrh toga vrlo širokogrudom. Sve ovo napisao sam jer , kao što se da videti, stoji u vezi sa na tri dela podeljenom Julius-Campe-nagradom. Na najprirodniji način.

s njemačkog preveo Miloš Bajović Ilić


Post je objavljen 12.05.2009. u 22:50 sati.