Da prvo pojasnim jer koliko se sjećam nisam bio previše detaljan prošli put. Ja učim francuski, ona drži talijanski. Nakon mog francuskog ona u istoj učioni predaje talijanski. Sav moj manevarski prostor sveden je na 2 opcije: 1) sretnem je u hodniku pred učionicom dok ona čeka da može ući u nju ili 2) ona je već ušla, a ja sam taman na izlazu. U prvom slučaju imam ravno dvije sekunde na raspolaganju (uletom u razgovor dobivam dodatnih 15 za napraviti razgovor sadržajnim), dok u drugom imam od dvije do desetak sekundi (uletom u razgovor dobivam dodatnih 30). I to je sve za cijeli tjedan.
Danas nas je profa, k'o za vraga, pustila par minuta ranije tako da je ispala ona lošija opcija pod 1. No problem je bio većih razmjera. Bile su tam dvije cure. Obje tamnokose. Jedna malo duljekosa (no ne previše duljokosa), druga kraćokosa. Duljokosu sam prekrižio u roku pola sekunde. Al za kraćokosu (nije ni ona jako kratkokosa, onak, do ispod ušiju) se nikak nisam mogao odlučiti jel to ona ili nije. Bila je zagledana u bilježnicu i okrenuta mi profilom. I nikak da se okrene tih desetak sekundi dok sam se pravio spontan i čekao frendicu da izađe. Al sad, što više razmišljam, sigurno je bila ona. Valjda.
U svakom slučaju, danas je napredak bio ravno nula. No, neću dopustiti da me sitnica poput nemogućnosti prepoznavanja profila djevojke mog života smete. Čvrsto sam odlučio biti zaljubljen u nju i ne predajem se lako. Naša veza je puno dublja. Imamo iza sebe 45 sekundi razgovora i jedan „Bok!“ (tj dva: i onaj moj), a to su stvari koje se ne mogu tek tako izbrisati.
Tako da će Antwerpenka sa smeđim šalom (iako sam ja uvjeren da je, dobro ne baš crveni, al bordo je) iz prošlog posta morati pričekati.
Post je objavljen 06.05.2009. u 22:09 sati.