Marketing
Malena
Priča s Malom Pasicom išla je ovako. Došla je k nama na jedan dan, samo da prespava.
Nađena je vani. Mala. Sama. Netko ju je ostavio. Netko drugi ju je uzeo.
Zatim je taj netko drugi nazvao mene i pitao "može li noćas biti kod vas?"
Zatim je otišla drugim udomiteljima. Tamo joj je bilo ok, ali drugi udomitelji imaju velikog psa a i dosta godina. Mučili su se. Taj drugi dizao se u pola četiri ujutro da bi sa njom, sa trećeg kata išao dole piškiti. Taj drugi ima 74 godine.
Rekla sam "ajde se vi odmorite. Uzet ćemo ju preko vikenda da vi malo odahnete".
Došla je k nama.
Bila je jako preplašena i sva u strahu.
Rekla sam "ona ostaje na jednom mjestu. Uništit ćemo ju ako ćemo ju tako vozati simo-tamo".
Malo po malo, Malena je dobivala sigurnost. Sada je kod nas nešto više od 3 mjeseca. Sjećam se da je bio 15.1, išli smo na ročkas mom prijatelju a ostavili smo Nju i Malog Pasa doma. Dakle, 3 mjeseca i nešto malo dana.
Nismo željeli imati dva psa. Bili smo nespremni na sve što će se događati, improvizirali smo u hodu.
Svakog utorka u ova 3 mjeseca mi smo na snimanju.
Svake subote smo na televiziji. Nitko ju neće. Tužno je to.
Dajemo ju u dobre ruke!
Jer...naše su ruke pune ljubavi, ali stan je omeđen zidovima.
Koje ona ne voli.
Da bi mogla biti sretna trebala bi imati dvorište.
Pitaju me "što ćete ju zadržati?". Pitaju me iz sigurnosti svojih domova. Obično preko telefona. Ili , sjedeći u stolici. Pitaju...
I što da odgovorim?
Jedino što znam je da ju ne mogu baciti van!
I znam da ju ne mogu dati u Noinu arku da bi tamo bila u kavezu.
Ne. Nećemo ju zadržati jer smo ionako preopterećeni. Radimo do 16 sati. Dolazimo doma, ne prije pola pet. Imamo potreba kao i svi normalni ljudi na ovome svijetu. Imamo obaveza kao i svi normalni ljudi na ovome svijetu. Imamo želja kao i svi normalni ljudi na ovome svijetu.
U kino bih htjela otić. Preko vikenda bi negdje htjela otić.
A ne mogu. Jer sa njih dvoje manevarski je prostor jako sužen.
Lako je sa strane govoriti i ukazivati prstom. Lako je reći "zadržite ju". Lako je doći i poigrati se sa njom cca 12 sekundi. Lako je zatim vratiti se u svoje živote i zaboraviti da postoji tamo neka odbačena pasica i tamo neki glupi ljudi koji su ju primili. Čini mi se da čak i govore u sigurnosti svojih domova "oni nisu normalni imaju dva psa".
Ne želim voditi tuđu brigu u životu. Ne želim na svoja leđa stavljati tuđe neodgovornosti. Ne želim. A to radim!
Nisam ju JA izbacila VAN na cestu!!!
Ljuti me što sada na kraju ispada da ja moram plaćati tuđu neodgovornost. Opću neodgovornost. Plaćati. Financijski, vremenski, energetski. Taj me dio malo ljuti. Jako me ljuti što moram slušati dušebrižnike.
E to me najviše ljuti.
Jer...
svatko ima neki izgovor. "ja ne mogu, ja radim". Ili "ja ne mogu ja...".
A mi možemo???
Mi moramo. Jer smo takvi ljudi. Jer niti Muškarac (jedan od razloga zašto ga volim) niti ja nismo u stanju izbaciti ju van. Idemo dan po dan. Živimo dan po dan.
Ali krene mi ponekad biti teško kad vidim u kakvom svijetu živim.
Nije mi žao niti jedne jedine sekunde provedene sa ta dva divna živa bića.
Nitko ti se ne može tako jako veseliti kad dođeš doma kao što to rade oni.
Nije mi žao vremena provedenih s njima.
Žao mi je nje, jer ono malo šetnje što joj mi možemo pružiti nije joj dovoljno. Ona treba svoje dvorište. Ona treba travu. Treba zemlju. Ona nije kao mali pas, koji je hedonista po uvjerenju, rođenju i stavu. Taj sa kreveta ode na trosjed. Sa trosjeda u moje krilo. Sa krila na krevet i tako radi krugove. Njemu je to dovoljno.
Ljuta sam, tužna i osjećam se nemoćno. Eto tako se osjećam. Znam da sam dobro postupila. Znam da vraćam film da bih ponovo napravila isto. No isto tako znam da mi je pomalo pun kufer ljudi. I njihove deklarativne dobrote. Dobrote koja se sastoji u izjavama tipa "ja volim pse ali...". Znam da počinjem tiltati kad čujem prvi dio rečenice. Znam da tada pomislim "jednaka sam kao i ti, obično smrtno ljudsko biće. Odakle ti pravo da mi soliš pamet. Odakle ti pravo da...". I onda prestanem o tome misliti. Jer me te misli ne dovedu nikuda.
Sa druge strane...bogatstvo koje sam dobila imajući je doma nenaplativo je. Pogled onih iskrenih očiju nenaplativ je. Ljubav tog malenog stvorenja koju nam pokazuje nenaplativa je. I zato, u trenutcima kad imam snage uzdići se iznad svih ovozemaljskih, ljudskih pizdarija ZNAM da imam nešto što svi deklarativno dobri NIKADA neće imati.
Pa se onda nasmiješim.
Ne boj se Malena, naći ćemo ti lijep dom.
Do tada, neka ti naša otvorena srca budu domom.
Post je objavljen 23.04.2009. u 12:44 sati.