Pregled posta

*...Sve prave ljubavi su tužne... A kako je tek onima koje nisu prave bile?*

Dala sam mu sve.

Cilo svoje srce. (znan, tribala sam samo pola)
Sve svoje slobodno vrime. (koje sam mogla provesti na milijun drugih stvari)
Milijune teških riči.
Učila sam ga.
Bila tu za njega u svakom trenutku.
Kad niko nije sta na njegovu stranu, ja sam bila tu.
Slušala i njegove gluposti.
Upijala sve lipe riči.
Kad su mi svi govorili: šta radiš s ditetom, ja sam odmahnula rukom! Jer on to za mene nije bio.
Trudila se na milijun malih i velikih načina učiniti ga sretnim.
Udovoljavala mu, iznenađivala ga.
Ukratko...
VOLILA GA!




I onda nevjerni Toma nema šta drugo nego ne virovat!
Preveliku san žrtvu napravila samo činjenicom da smo u vezi.
I preveliko govno u guzici sam stiskla za to.
Jer san mislila da je imalo smisla potrudit se za nešto i nekoga takvoga.
Ali, on očito to još uvik ne može svatiti....

Ali, ja sada shvaćam:
Možda je bolje ovako.
Možda je stvarno dite.

Ili me možda jednostavno nije dovoljno volio?