Ja sam metalka,al pomalo i emo.točka.briga me šta ćete reći i koi je vaš pogled na to.
Ja imam 14 godina, pomalo sam luckasta i u velikom postotku luda i ja sam metalka i pomalo emo.
Take it or leave it.
Nie važno šta će biti.JA sam TU.I živa sam.I iako sam sada bolesna i jedva gledam od te glupe bolesti, prvi puta sam zaista sretna šta sam živa.
Sada će neka pametna mala glavica reći:Ne možeš biti emo ak si sretna.
Čekaite malo.ja mogu biti sve kaj jebeno želim!Mogu biti i metalka i emo al vi nemate NIŠTA od toga.
Tko ste vi da govorite kaje to emo?tko?
Male usiane glavice koe ne znau NIŠTA o životu.sorry ljudi.al dok će se vama dogodit stvari koe su se meni dogodile i onima poput mene onda mi se javite.ne podcjenjuem ničiu bol ni patnju.svi imamo svjou muku.ali zaista se nadam da nitko neće iskusit ono šta sam ja.
Ja imam pravo biti sretna!
Tolike osobe su otišle iz mog života.zbog smrti ili zbog života samog.
Svaki put kad sam nekog zavoljela otišao/la je.
Ali ja ih i dalje volim.nie li to blesavo?
Nakon svih patnji i boli ja još ne znam mrziti.Čudno.
Trudim se.fkt.da izbrišem neke ljude iz svjoe memorie.al ne ide.
Sada znam da ne postoi nitko poput mene.i zbog toga me nitko neće u potpunosti shvatiti.možda netko jednom hoće na neki način ali ne u potpunosti.
Ali sad mie jedino važno da ja sebe razumiem.Gledala sam danas film Curious case of Benjamin Button.
Neki njegovi pogledi na svjet su me totalno ostavili zapanjenu.
Ugl nebi htiela prepričavati film.Pogledaite ga svakako.
Zadnja rečenica me dirnula najviše.Ne znam zašto...ali je...
Ugl.kaže da svatko ima „nešto svjoe“,nešto što mu ide.
Shvatila sam da meni isto nešto ide.Mogu ljude pretvoriti u nešto iznimno slikajući ih.
Mogu svoe misli pretvoriti u pjesmu.Mogu svoe emocie pretvoriti u glazbu.Svoi život u rječi.Mislim dae to nešto iznimno.No da li to mene čini iznimnom?
Ne znam.Možda da.A možda me to samo čini čoviekom.
Mi živimo naš život kao na pozornici, ali nema generalne probe. Život se odvija danas i svi naši usponi i padovi izloženi su javnosti, da nam podari pljesak, da nas obasjaju uspjehom, ili da umremo od srama, od poraza, od pogleda koji nas sude zbog naših pogrešaka – koje su ipak dio nas i sa kojima bismo se trebali nositi jer iste određuju naš život i uče nas kako živjeti..
Život je pustolovina.nekad padnemo i to nie sramota.sramota je ne ustati.
Ja ustajem.Hvala onima koj su mi pomogli u tome,a posebno jednoj osobi koja je uvje uz mene..tea volim te...
A oni koi nisu,oni koji me ismijavaju jer sam metalka,emo:Ko vas jebe!meni ne trebate!
Post je objavljen 15.04.2009. u 01:04 sati.