Nikada nisam razmisljala o tome kako je biti bez roditelja.ali sada sam to potpuno shvatila.znam kak je to kada nemas nikoga tko bi te razumio i volio.kako je to kad si sam na svjetu.kada nemas nikog svog.da,ja imam roditelje,ali oni su previse zaokupljeni sami sobom.znaju samo za sebe i nikog vise.ni neznaju da imaju dijete koje ih treba i vise nego sto oni to misle.mah,bas me briga.kad malo bolje razmislim niti ne trebam ih.meni je ovako kako je cisto dobro.istina da mi fali ljubav ali mogu ja i bez nje.kad sam rodena da budem sama na svjetu,mozda je tako moralo biti.prije sam puno razmisljala o tome kako bi bilo da me nema.da se ubijem.al sad znam da sam bila glupa sto sam tako razmisljala.ipak zivot je zivot,samo je jedan.to je dar koji sam dobila od boga,iako prosut trnjem,krvi i mnogo nepodnosljive boli koja me polako ali sigurno ubija,to je moj zivot.i borit cu se za njega koliko god mogu,iako nemam vise snage za nista i nemogu dalje ma koliko se trudila necu dopustiti da me bolest obuzda,da ona pobjedi.necu to dopustiti ni svojoj bolesti,a bome ni svojoj „obitelji“.moj zivot je postao ples kojem neznam korake,hvatam krivi ritam,al ne odustajem,borim se,skupljam snagu da ustanem,ali ne osjecam nista osim nepodnosljive boli.mah,briga me za njih,moja „obitelj“ je samo nekolicina ljudi koje bas briga za mene i koji cekaju da cim prije odem,da oni napokon mogu odahnut.mah,kog briga mogu ja i bez njih,kad im vec nije stalo.nije ni meni stalo do njih.sad me vec bas briga.ma ko ih je**.makar me najvise zivcira kaj pred drugim izgleda ko da uopce nije tak i kaj drugima oni pricaju o meni kajaznam kaj sve ne i to me najvise zivcira,najrade bi ih sve poubijala.mah briga meee,kome oni uopce trebaju??kome trebaju ljudi,pardom zivotinje,koje boli briga za jednog clana njihove obitelji koji polako ali sigurno umire od bolesti i boli koju su oni nanjeli.to je jedna bezosjecajna gamad.ma nemrem ih usporedivat ni sa zivotinjama,zivotinje imaju osjecaje.a oni to nemaju,oni su jedni obicni prokletnici.al briga me za njih.potpuno sam ih izbrisala iz svog zivota,i iako moram zivjet s njima do svoje 18god( kada cu se preselit kud god samo da nisam s njima(ako mi bolest dopusti da dozivim 18god)),potpuno iz zanemarivam i briga me za njih.da jesu,oni su obiljezili moj zivot,i mrzim sto su to bili bas oni,ljudi koji bi uvjek trebali biti uz mene,ali nazalost tako je. Ali zivot je zivot,kakav god bio.ima onih kojima je puno gore,o da ima,ima.ali život je dar koji sam dobila,i pokusat cu prihvatiti ga i otpakirati taj poklon u svom stilu,ma sto god drugi rekli.jer to tek znači biti čovjek.nikada si necu dopustiti da budem kao moja „obitelj“ bezosjecajni covjek koji ne mari za nikog drugog nego samo za sebe.iako ja nepokazujem svoje osjecaje i znam da ljudi koji me prvi put vide nazivaju cold bloodet beach,to nije tako.oni koji me poznaju zanju koliko sam zapravo emotivna.i pokusat cu zivjeti,napokon poceti „disat“.do sada nisam,ali pocet cu.okrecem novu stranicu u zivotu i pocinje ispocetka.bez proslosti,necu joj dopustiti da mi ona zagorcava buducnost koja moze biti bolja ako se potrudim,a ocu potrudit cu se,bez obzira na bolest,bez obzira ne sve obzire.idem dalje iako je jako tesko i bolno idem,jer zivot je samo jedan i necu dobiti drugu priliku.
i tako je nastala ova pjesma..u cast mojoj "obitelji"
IZGUBLJENI DOM
Na licu osjecam kapi kise,studeno je
Osjecam kako drhtim od hladnoce,budim se
I ugledam kisovito nebo kako sjaji od grmljavine
Do mene dopire miris pokosene trave i trulog lišća
Lezim na klupici u parku,drhtim,smrzavam se
Ali pokusavam ostati pribrana,sve sto zelim je ici kuci,odjednom osjecam tup udarac
A onda shvatim,da nemam doma,moj jedini dom je ova klupica,park
Kisno nebo i studena hladnoca,ne,nemam doma
Ono sto je nekada bio moj dom..sada je smo kuca ljudi koji
Prema meni osjecaju samo mrznju,nezahvalnost
Tek sam sada shvatila da sam sama na svijetu
Da nemam nikog svog,nikog kome bi stalo do mene
Ne,nemam nikoga..sama sam…i ta bol je jaca,gora,bolnija
Od ove nepodnosljive studene hladnoce i ostre kise
Koja pada na moje lice brisuci mi suze..moja jedina utjeha
Je kisa..koja kao da suosjeca sa mnom..odjednom postaje sve
Vise studeno..toliko da vise ne mogu disati…odlazim
Zauvjek se gubim u mraku…
Post je objavljen 14.04.2009. u 17:17 sati.