neznam sta da radim od sebe. osjecam se tolko budala. naj radje bi otisla spavati - ali boijm se novog dana.
skoro tri sata sam cekala da se opet probudi, da jos jednom pricamo. tri sata u koijm sam se molila bogu, da je smiran, i da kaze da je sve opet uredu. da nije mislijo to sto je reko. i ondak je usto, otiso u hodnik da ode valjda na wc i vidi jos moje stvari (a ja sjedila u kupatilnim vratima) pa se odma okrene natrag u krevet. joj. koliko sam drhtala. i nekako valjda i znala da je definitivno kraj. i kad je ondak smiran reko "bolje sad - nego kasnije". nisam ni skuzila odma sta to govori.
najgore mi je - da necu ni malo ostavit ni jedan trak u njegovom zivotu. za njega ide zivot dalje bez obzira jel sam ja ikada bila jedan dijo o tog zivot-a.
Post je objavljen 13.04.2009. u 21:02 sati.