- Negdje prekjučer sreo sam svog prijatelja...
- Speedy Gonzalesa?
- ...Gabriela ...
- ...I imao je pištolj ...
- ...I sjedio je sav zdvojan ...
- Jedi govna Maurice!
E, ako ste sad mislili da ćemo Lucifer i ja prepričati stari vic o jedenju govana, grdno ste se prevarili...
- Šefe?
- Gle Maurice, tvoj šef je Gabriel...
- Ali vi ste njegov šef
- Da, pa, i Janja je njegov šef
- A ne, Janja je njegova šefica
- Semantika
- Probaj to njoj reći. Uostalom...
U tom trenu kroz pomalo zlokobno kuckanje potpetica odnekuda iz polumraka Luciferove kancelarije...
I nemojte slučajno niti probati zamisliti što se nalazi u tom polumraku, to i nije baš neki od onih, ugodnih polumraka...
- Hrm...
- No, dobro, Polumrak, znam da ti ne smrde noge i da si se netom obrijao...
- Hmmmm...
- Ali da si baš ugodan sa svim tim...
- Mmmmm!!!!
- No, OK, nemoj se ljutiti, neću im reći....
... lagano, nogu pred nogu, došla je i ona zbog koje moje mošnje sahnu...
- Joj!
- Opet si zaboravio da spadam u telepate? Maurice, iznenađuješ me, nakon toliko vremena...
- Još uvijek mi srce zaigra...
- Baš srce?
- Pa zar je bitno kud pobjegne kad te vidi?
- Koji si ti bezobraznik...
- A takve nas baš voliš, zar ne?
... i sjela na jedan od rijetkih udobnih stolaca, (nad)naravno prebacivši nogu preko noge, ili , kako je to jednom Gabriel rekao – "Sharon Stone idi u kurac, nisi joj ni do koljena".
- Maurice? Jesi li već svršio?
- Samo još malo gospodine.
- Tata, jel' ti vidiš kako je to bezobrazan demon?
- Pa zar nismo svi takvi?
- Vas dvoje prekinite! Maurice, što si mi to želio reći o Gabrielu?
- To da je očajan, da izgleda razmišlja o samoubojstvu...
- Joj, ne opet...
- ... a ovaj puta mu ne možete pomoći...
- Zašto ne?
- ... predaleko smo...
- Tko je to rekao?
- Paaa.... Gabriele?!? Što ti tu radiš?!?
- Maurice!?! Bolje ti meni reci što ti tu radiš?
- Lucifer me prebacio, izgleda.
- Lucifer vas je sve skupa prebacio, izgleda. Pozdrav šefe, pozdrav Janjice dušo. Opet mi izluđuješ Mauricea?
- I tebi i sebi, i tebi i sebi.
- Gabriele?
- Da šefe?
- Kakve to tebe brige more?
- Slijedeći puta se radije raspitajte kod briga, tko koga mori.
- Gabriele dragi moj, nisi više uopće smiješan.
- Možda to i jest jedna od mojih briga.
- Maurice veli da razmišljaš o samoubojstvu
- Samoubojstvo mi je reklo svojevremeno da često misli na mene, pogotovo otkako me prerezalo u vratu
- Tko? Samoubojstvo?
- Šefe, ne kakajte, pa bili ste tamo.
- A... na to Samoubojstvo misliš? Kako je to djetešce?
- Dobro je, kupujem mu igračke da me ne zaskoči... nekako... poprilično me podsjeća na onog... kako se zvao... aha... Bezimela... povremeno koji sladoled... samo da svoje male zube drži podalje od vrata...
- Ulaznih?
- Vrat, vrata, vratu, vratom, imenica muškog roda u jednini, Maurice, slušaj što se priča!
- Gramatika i pravopis, i semantika... Gabriele ti si taj koji nije OK, pismen ili ne.
- Otkud tebi da nisam OK?
- Zadnje što znam je tvoj pokušaj okretanja Kotača Vremena.
- Dobro, trenutak slabosti... ono što mi zbilja nedostaje...
Tri znatiželjna pogleda uprla su se u Gabriela iščekujući nešto pametno.
No, umjesto Nešto Pametnog došlo je Nešto Treće, šogor Nešto Pametnog, ali puno bedastiji:
- ...je Pisac!
- Gabriele! Ti nisi normalan!!! Pa zbog njega i jesi tu gdje jesi!
- Da, ali bi me on mogao i izvući van, a ostavili smo ga da truli u kazalištu.
- I sad bi ga htio natrag?
- Pa da... fali mi...
Uslijed zadnje rečenice, ova scena završava sa neopisivom ludnicom prema kojoj su Mack (neki ga zovu i Max, Pobješnjeli Max) Sennetove komedije Otelova smrt u Parovoj režiji, pri čemu scena sa komedijom ima veze kao i Božanska komedija, dok potonje sa tragedijom ima isto toliko veze koliko i razbijeno jaje u kutiji sa čokoladnim zečićima.
Trenutno, klupko gluposti pod imenom Gabrielov Čvor traži svog Aleksandra.
Do Aleksandrovog dolaska (ma tko god Aleksandar bio, možda je čak i Aleksandra...)...
Post je objavljen 13.04.2009. u 18:44 sati.