Uličica je jako nalikovala uskim dalmatinskim ulicama. Kamen pod nogama tako gladak od mnoštva ljudi koji ovdje prolaze. S obje strane trgovine i trgovci koji galame da se uđe baš u njihovu radnju. Opća gužva i žamor velikog broja ljudi. Pomislim, kako je moguće ovako glasno pričati i čuti išta? Zašto ljudi toliko viču, guraju se? Okrećem se oko sebe, gledam ljude koji me okružuju. Nikoga ne poznajem, a kao da svi viču upravo na mene. U onim naguravanjima te uske uličice toliko sam puta dobio laktom da već osjetim i fizičku bol. Sve pojačava i činjenica da idem uzbrdo, da je kamenje toliko sklisko da sam se pred svima postidio padom na koljena. Odlično, pomislim ironično, sada su mi i hlače pukle. Mogu se vratiti, mogu ući u prvi kafić, sjesti i naručiti kavu i sok, da pobjegnem iz ovog ludila. Mogu se ponašati posve jednako kao i drugi, gurati se, laktati, psovati, galamiti, možda bude lakše.
Idem Tvojim putem, jer jedini je, kao i Ti...
Post je objavljen 08.04.2009. u 07:15 sati.