Dušo moja.
Ja ne znam više kojim putem,gore ili dole
ljudi nekad hoće da te promjene jer te vole.
Od ulice nema veće škole, davno sam položila.
Ratove gubila i dobila, dok nisam oružje odložila.
Upoznala sam tebe, nešto mi je govorilo.
da sve ostavim iza sebe,u srcu mi je gorilo.
Ovo nisam mogla i mislim da nikad neću moći
k'o da je jučer bilo kad sam ti se prišlepala u rukave,
i prvi put spustila glavu na tvoje rame
vatra još gori, stare mi, svaki dan sve jače.
Daljine su sve kraće, sitnice mi više znače
kad pogledam u tvoje oči, tu sam samo ja bez dileme,
ispadnem i ljubomorna al to je od nekakve treme
prošli smo mi svašta, čudna sudbina nas snašla
bitno je da smo prepoznali, da je to naše.
Ti moje, ja tvoje, tu nema cijene ni broja.
hvala ti sto me trpiš, jer sam čudnog kroja
nekad šutim , kad bi trebala reći da te puno volim.
I svjesna sam da si u pravu, al kažem da mi pamet soliš,
i mrzim sebe zbog tog, al ti se na to ne obaziri.
Kad sve drugo izblijedi ti kraj mene ostani
zauvijek, i dan kad svijeta ne bude i odu svi,
samo jednu stvar želim do kraja života, a to si ti..