Pregled posta

Karneval

Ja sam zapravo zločest prema Hamvasu samo zato jer je napisao Karneval. Evo kako je do toga došlo:

Budući da sam ja već sve jednom opisao, rekao i prorekao, nije izuzetak ni ova rasprava. Jednom davno napisao sam, uostalom iz čiste dokolice, da ću napisati roman. Pitao sam čitatelje kakav bi roman čitali...
"Čujte, pomognite mi malo: ja ću ostalo sam da udesim, tako da kritika dođe na svoje i da joj, kao predšasnik, 4 stoljeća zadam posla, ali vi mi samo recite o čemu biste čitali? Je l' može nekakav inverzni Da Vinci Code: zamislite recimo da netko od naslednika crno-žute dunavske k.u.k. monarhije ima literarnog dara, pa u ime Svetog Rimskog Carstava, Vertumna, Keplera i Deea opiči (p)o judeomasonsko-trilateralno-skull&bonoj kabali koja se urotila protiv samih temelja Staroga sveta: suprotivu metafizičko-teoontološkim kategorijama kršćanske Evrope! Kidišu na sve: na prostor i vreme koji domalo nisu više transcendentalni uslovi percepcije, nego i sami postaju relativni; razaraju svest i otvaraju vrata podruma i tavana: Zakona i Podsvesti, oca im frojdističkog!; ukidaju objektivne mogućnosti čak i eksperimentalne, pozitivne i egzaktne znanosti, skrušenom i pristranom spoznajom da je u svakom eksperimentu imanentno prisutan i spoznavatelj; razaraju prirodnu lestvicu tonova; uvode nadosjetilnu umetnost, osetilima nedostupnu sliku: šta je apstraktna slika, to se više neposredno ne vidi; samo društvo zasnivaju na rascepu i otvorenosti, a ne celini, sustavu i redu; umesto plesnih koraka, trotakta i vekovne geometrije plesa, tu je sada breakdance, popping, locking, i svi hibridi jazz&hip-hop grčenja (tj. plesovi takta postaju plesovi kontakta)... kao što je i budali očito, osnovne su kategorije helenskog i kršćanskog sveta snažno uzdrmane: svijest, svijet, vrijeme, prostor, subjekt, objekt, sve je to postalo nepostojano, relativno, nepouzdano, ili jednostavno isprazno, e da bi in ultima linea na ispražnjeno mesto jednog raspetog skandaloznog boga mogao zasesti nekakav mernički Demijurg. Tu se razvijaju brojne urote: masoni švercaju Lenjina u Oktobar; devetnaestostoljetne engleske i škotske zavere besne Balkanom u socijalnom eksperimentu socijalističkih republika; urotnici izabiru Gavrila Principa ne bi li pokazali da umesto Mihaelovog principa, vlada eon pod dominacijom arkanđela Gabrijela: G-princip!; organizuje se Prvi svetski rat, o čemu uverljivo piše R.Steiner, kao slobodnozidarsko obaranje konkurentnih europskih carstava: onog Romanova, i našeg, domaćeg, habsburškog; ezoterična Tulla porađa Hitlera, koji porađa holokaust: svetsku žrtvu paljenicu!; Iluminati vladaju čak i zabačenim provincijama, i pobedonosno na krov Doma Oca Domovine, dr.Ante Starčevića, stavljaju kipić Anđela lučonoše, pro-svetlitelja, iluminatora, Lucifera, dočim na južnom ulasku u Zagrob, mesto za grobom, obesno instaliraju piramidu s dolarske novčanice: ANNUIT COEPTIS! Zagrob postaje mesto konačnog obračuna: Kaptol gori u gloriji neba, sevaju plamenovi ljubičaste apokalipse, i grad koji leži na 16.meridijanu, koji je, kao što se zna, zemaljska senka projekcije mača Sv.Mihaela - čemu je uostalom posvećen Mihaljevac! - biva uzdignut na razinu atopičnog, izmeštenog, ne-u-mesnog mesta - mesta obračuna Dobra i Zla!
E, tu se javlja naš junak, junak našeg doba: Šef Nebeske Garde i Moralne Policije u liku Nemanje Prvovenčanog II, cara vaseljenske posvudi, ktitor Kosmosa kao svoje Zadužbine!
Je l' vam ovo dovoljno interesantno ili da ubacim kakve lokalne i ukarajinske devojke iz korporativnih komunikacija? Za politiku ne brinite, o tome se i radi: Nemanja ide po svetu i ponižava, maltretira pa i dekapitira, u skladu s karmičkom bilancom i diskrecionim pravom na Poslednji Sud, globalne i lokalne badže i dase, upada u Dnevnike i centalne informativne emisije, ispaljuje srebrn metak u Štrige, Štrigune i svekolike Vampire politike, a narod ga slavi, žene vole a deca opevaju! Uskoro izbija na vodeće mesto svetskih top-lista...
Šta kažete?"

14.04.2007. (12:30)

A onda je neki poluanonimni nesretnik odgovorio:

Roman o tome je napisan, zove se Karneval, 7 pjevanje.

Prokleti Béla Hamvas, rekao sam ja!

Još kadikad.

NEMANJA 10.10.2008. 02:22

Karneval – roman kulturnog historičara i filozofa Béla Hamvasa, nastao između 1948. i 1950., iz zaostavštine objavljen 1985.

Pozorje ovog filozofski monumentalnog romana, “metafizičke pikareske” (EH) u 7 knjiga, od strane autora samog karakterizovanog kao inventar sudbine i katalog pogrešljivosti, kao demonologija, ili citirajuci Heraklita, “povijest desetohiljadugodisnje kože duha” je karneval, univerzalna metafora za beskrajne metamorfoze čoveka u njegovoj metafizičkoj i historijskoj biti. “Hamvaseva je tema - oslobođena od nacionalnih i aktualnih značaja – kriza univerzalne civilizacije, moralna propast modernog čoveka” (Haldimann).

Glavni lik knjige je Michael Bormester, sin pomoćnog referenta Virgila Bormestera (nem. “Weinmeister”, hr. vinar) koji se sprema na put, u potragu za svojim pravim imenom, za svojim identitetom. Obraća mu se Arhanđeo Michael, ali Virgil, obuzet nesrećnom avanturom, nije u stanju da se prepozna, zbog čega potragu, kao i ime Michael, predaje sinu. Ime Mihael je središte čitave pripovesti, dok njemu kontrapunktiraju maskirna imena 300 pojavljujućih osoba, u kojima se Michael mora prepoznati. Karneval i jeste karneval kako niko ne bi zadržao svoje mesto, i radi toga ce novorodjence biti zamenjeno u kolevci. Odgovarajuce shizofrenom stoljeću, dva zamenjena deteta žive život onog drugog, sto znači da jedan Michael postaje dve osobe.

S početka ogranićen na jedan gradić, porodični roman širi se u jednom od više koncentričnih krugova na čitavu zemlju, a na kraju i na svih pet kontinenata. Isto tako i vreme, jer “šta se ovde zbiva, važi za sva vremena”.
Poprište romana obgrljava zbivanja navodno realnog sveta, od početka XX veka sve do 1950., i parira tako vidljivoj, stvarnoj istoriji: ali, ponad nje stoji ezoterični smisao, zastitnik “čudnovatim promenama duše”. Oba (zbivanja navodno realnog sveta i istorija) su spojena funkcionalnim razgovorom izmedju pripovedača i “agenta spirituel”; autentičnost obezbeđuje neprikosnoveni “Glas”.

Extravertni klaun i gentleman Mike, tokom mobilizacije treba biti poslat na Westfront – ali vragolastiji i od Euelenspiegela i Panurga (ugursuz iz Rableovog Gagrgantua), i, povrh toga, obdaren lucidnošću velikog stratega – prelazi preko i otima se budalastm i svirepom aparatu moći ovostranosti. Njegova ironija pritom uvlaći jezičkim akrobacijama dostojnim jednog James Joycea još dve susedne države u rat, ne primećujući na “protivničkoj strani” Michaela, “Sveca”, njegovo introvertirano Ja, koje, vraćajući se sa istočnih ratnih poprišta, pada u rusko zarobljeništvo, prepati tajgu, na Tibetu doživi istočnu mudrost, proputuje Kinu i iskrcava se na ostrvu Zanzibar, gde se susreću Mike i Michael iz zapadne i iz istočne hemisfere: gde, dakle, Michael Bormester nailazi na samoga sebe. Pokazuje se da svetac i klaun ne samo da pripadaju zajedno, već su i međusobno zamenjivi.

Do “Sjedinjenja” u Kalinom tempelu na Zanzibaru ne bi došlo, bez posredovanja Antennisa, treće jedne osobe. Anima-zrcalo Micahela Bormestera je “najstariji”, od strane vremenske maske neskriveni; isijavući anđeo opsene ismejava onog ko maske drži za stvarnost. Mike i Michael, strasno se smejući i spiritualno pateći, u maski prepoznaju opsenu (zaslepljenje) koje dolazi od strane sveta. Kali, boginja Zemlje, sama je opsena, a u Antennis, sijajućem anđelu, prepoznaje sve žene sa kojima se do sada trvila.

Poslednja stanica Bormeserovih godina lutanja i sazrevanje duše još je pred nama. Silazak u onostranost pretvara se u vrhunac romana i jedna je jedina katabolija književnosti XX veka.

Njegov prvi vodić Henoch “apostol je Božji”, koji je Spasitelja prvi video. Sprovodi ga do mistične reke smrti, kojom umesto vode teku mase sebemučećih duša što streme u daljinu. Horizont osvetljava, na vrhu brda od perli može se videti nepomićno isijavajuće lice: Jovan Krstitelj. Na najvišoj uzvišici brda iznova se pojavljuje Anteniss, u liku prosjakinje koja bdi nad bujicom. Njena lepota simbolizuje čistotu Micahilovog zivota, njene pohapane krpe i njena starost znak su za prljavshtinu istog tog zivota. Iza velelepne kamene kapije muku muče oni za istinom vapijući, miroljubivi, čistoga srca, izgonici, u isijavaćujoj svetlosti prosjaci u duhu. Ovde istrajavaju do Božjeg dana, jer pre Poslednjeg Suda nema spasa, ali ni prokletstva - do tada oni su čisto oni isčekujući, a nebo samo vizija.

Božic 1944. Michaelove godine lutalaštva su prošle; opsadu Budimpešte provodi u jednom skloništu. Još jedan panoptikum, još jedan lavirint, karneval monomanija. Ovoga puta, doduše, povratnik ne posmatra comedie humaine tako neumoljivo satirički kao u predhodnim poglavljima, vec sa pitomim humorom. Humor je poslednja maska, do poslednjeg trena nju se neće moći otkloniti. Ipak, u gorkome šoku rotirajuci, neizbavljeni svet ostaje iza, i to je motivacija poslednjem poglavlju, koji se treba smatrati i epilogom. Sa bibliotekarom Vidalom naizgleda stupa jedan novi lik. Pripovedač ne izgovara, da bi on mogao biti nova inkarnacija Michaela Bormeistera, ali ne skriva da pripada prosvetljenima, koji se odriču spasa onostranosti, koji se vraćaju da bi se bacili u ogromnu reku života, ne bi li spasli makar jednu jedinu dušu. Jer ”jednom u životu svakom se pojavi anđeo”.


Post je objavljen 03.04.2009. u 07:24 sati.