Ovaj post pišem iz svoje sebične potrebe.
Ovaj put jesam napravila nešto drugačije. Ostala sam.
Ostala sama od svoje volje. Dok mi srce nije nagrizla samoća, i počela se buditi zavist i mržnja kao brana od svijeta. Tko su uopće oni da bi bili vrijedni moje pažnje?
Hihotajuće budale, pohlepni balavci, cendrave curice i umišljeni napuhanci.
Mrzim ih, jednog po jednog. Doista.
Mrzim one koji brbljaju na predavanjima iza mene.
Mrzim one koji ne mrze one koji brbljaju.
Mrzim one koji ne vole ASP.
Mrzim one koji su došli iz tehničkih škola.
Mrzim one koji čitaju knjige.
Mrzim one koji su u bilo čemu bolji od mene.
Mrzim djevojke s lijepom kosom.
Mrzim one koji samo govore a nikad ne slušaju.
Mrzim one koji odlaze ranije s predavanja.
Mrzim one koji ostavljaju smeće za sobom.
Mrzim one koji su s juga.
Mrzm one s kojima razgovaraju oni koje ne mrzim.
Mrzim one djevojke koje se stalno žale i uvijek im svi pomognu.
Mrzim one koji ne ustaju u šest svako jutro.
Mrzim one s jugoistoka.
Mrzim one koji igraju nogomet.
Mrzim sve one koji piju.
Mrzim parove koji u autobusu javno demonstriraju Kama sutru.
Mrzim nesigurne jadnike koji ogrnuti dugom kosom pogrbljeni zuje hodnicima.
Mrzim sve one koji postavljaju pitanja na predavanjima.
Mrzim sve one neobično odjevene.
Mrzim sve one s drugih fakulteta u našoj menzi.
Mrzim sve one s drugih fakulteta koji prigovaraju što mi radimo gužvu u našoj menzi, umjesto da učimo.
Mrzim sve one koji se voze jedanaesticom, četvorkom, trinaesticom ili peticom.
I da, mrzim penziće.
Mrzim vozaeč autobusa.
Mrzim sve one koji kupuju u istoj pekari kao i ja.
Mrzim sve one koji bulje u mene.
Mrzim skriptarnicu.
Mrzim sve one koji idu spavati poslje deset navečer.
Mrzim sve one koji su ikada konzumirali cigarete.
Mrzim i one koji me gnajve da im pomognem s zadaćom.
Kao i one koji ju samo žele prepisati.
Mrzim prijatelje životinja i ekološke aktiviste.
Mrzim sve koje sretnem na ulici.
Dakle nema nikoga, baš nikoga koga barem po jednoj osnovi ne prezirem.
Post je objavljen 02.04.2009. u 15:19 sati.