Jučer sam Juncu u komentaru napisala da je moj ponedjeljak bio gori od njegovog, jer je uključivao jedan štrajk, jedan nesporazum, jedno ljigavo ponašanje i jedan značajan pogled. Zaboravila sam dodati i jedan zemljotres. Jučer mi je bio pretežak dan. Sreća, pa sam bila u sali za tjelesni s djecom, tako da realno nismo ništa ni osjetili. Premda su moja dosadašnja iskustva sa zemljotresima pitoma, svedena na ljuljanje lustera i odškrinutih vrata...nije mi drag taj tako veliki osjećaj bespomoćnosti.
Međutim, drugi zemljotres oko pola četiri ujutru je bio neka druga priča. Zemlja koja se trese, zaoprave. Ono što me probudilo i naježilo od glave do pete je bila neka podmukla tutnjava, neko hučanje i prozori koji se tresu. U sekundi sam bila budna, s lupajućim srcem u grlu i jorganom preko glave. Muk. A onda vrane. Mislim da su me one više izbezumile od samog zemljotresa. Jedno deset minuta poslije su kričale i vrištale i letile. Prepala sam se užasno. Od spavanja ne bi ništa do pred samu zoru i najsretnija bih bila da sam mogla izaći iz stana. Umislila sam si da će mi plafon pasti na glavu. Umislila sam si da će me preostalih pet spratova zgrade iznad mene zatrpati...Preživjela sam rat u Sarajevu, ali ovo je gore od rata. Od ovoga ne možeš pobjeći.
I onda mi je palo na pamet, šta sve nisam u životu napravila. Pa sam se onda zapitala, šta me spriječava da ih napravim? Odgovor je jednostavan, strah. I onda sam si postavila ključno pitanje. Šta bih bila u stanju učiniti i napraviti u životu, da ne osjećam strah? Sve.
No, postzemljotreske dileme na stranu, odlučila sam biti hrabrija, jer realno, nikad ne znam kad će mi plafon pasti na glavu.
Post je objavljen 31.03.2009. u 19:27 sati.