U pekari sam si za doručak kupio kiflu sa šunkom i kiflu sa sirom (jedan škarnicl - napredak, al škarnicl očito ne može bez vrećice). Kifla sa šunkom je ogromna. Divovska. Nekad je bila za nijansu veća od one sa sirom. Postepeno je rasla pa je s vremenom postala duplo veća. Sad je tisuću puta veća. Ne pretjerujem. Nemoguće ju je pojesti. Jedem je već sat vremena. Nisam ni na pola. Neću morat ni ručat. Ostat će mi i za sutra. Ima miljon kilograma. Ne pretjerujem.
Neda mi se bit na poslu. I da dam otkaz opet bi morao u neku drugu firmu svaki dan dolazit. Kao, mora se raditi. Niš se ne mora. Jedino moram telku otplatit do kraja.
Mora postojat neki način da radim pola radnog vremena, a dobim plaću za puno radno vrijeme. Da radim svaki dan od 10 do 14 sati. Mislim da bi to bilo lijepo.
Moram počet pisat taj scenarij koji će mi bogatstvo donijeti.
"Zakaj ja ne volim ponedelek?". Iako nije uopće problem u ponedjeljku.
Post je objavljen 30.03.2009. u 09:14 sati.