Ne znam šta mi je, sve mi je ravno, sve mi je lipo Jesu li konačno ćapili Mladića, Hadžića, nekog nevinog čovika ili Paju Patka, jel` Ivo dobija blindiranog i zlatom optočenog merdžu, ferrarija il´ tenkića, kaki li ili piški naš Puš Mićko, jel` prije bija most Pelješac ili of šor špekulanti, ma da mi i pečena tuka skupa sa kumpirima sad u balkon sleti - tako mi je ravno i boli me đon. Jer kad pogledaš, sve se ponavlja, uvik ista laprdanja, a meni je samo vaditi stare postove iz arhiva i ponavljati ka papiga.
A ima na svitu puno lišpih stvari, onako - šta srce vesele. Evo naprimjer. Jučer gledam dokumentarčić o bikijadama po Hercegovini i Zagori, pa promatraš i gledaš, a sve te neko milinje u prsima vata, sve nešta toplo, ki oni janjčići šta se na ražnjevima simultano-čoporativno vrte na motorčiću od kakve stare Končarevke
Vidiš recimo gazdu kako mazi i češka svoga rogonju od tonu-tonuipo i sve mu nježno tepa Miško moj, Garo moj, Zekonja moj, Perane moj (evo mi i sad, kad se toga sitin, suza na oko vrca), a ono bičina prava beštija! Stoji mrga ko Minotaur, a ne znaš ko je gadniji, on ili gazda. Pa ga gazda mazi i pazi, sve ga licka i draga, pažljivo češka oko povelikih bikovskih jajaca (kao razdragana i naroljana Simonica onog Bubija na Farmi), vjerojatno kako ni vlastitu ženu i dicu nikad u životu nije pomazija. A di ćeš recimo ti danas vidit Ivu da tako češka svoga blindiranog merdžu, ma nema tih para razumiš ti mene, nema! Džaba mu sva lova i moć kad nema svog Bub... bika.
Pa onda krene ljuta borba bik na bika, volčina na volčinu, sraz divova, frcaju krpe trave i zemlje na sve strane, letu oklade, suze i smijeh, okolo masa svita, pravi narodski dernek, guslači, preprodavači, janjci se vrte, vinčina i pivčina se toče, oklade padaju, a onaj jedan ludonja (šta je jednom gostovao na Globalnom sijelu) nimalo nježno urla svom nježnom bičjem divu na uvce: "AJDE JABLANE, DREČI ´VAKO, ´VAKO DREČI - AUUUUUUUU, AUUUUUUU, AUUUUUUUU!!!" I sve tako zavijajući i lamatajući rukama trčkara oko začuđene beštije, kao zeko na Duracellu ili foka na heroinu, previja se, izvija se, od sebe čudesa radi, a svit i začuđeni bik ga gledaju. Neprocjenjivo. I onda gle, stvarno, kako se ovaj luđak luđački dreči tako se i bik sad s njim dreči - AUUUUUUUUU, AUUUUUUUUU, AUUUUUUUUUUUUUUUUUUU!!!
Mila majko! Ma kome suza na to ne bi kanula?! Kamenu, eto komu, kamenu, il´ čoeku brezsrca. Da se mene pita, dovukla bi ja i Oprah u Radošić, na jednu seosku olimpijadu, da žena vidi šta je to narodno veselje, šta je to spetakl, rekla bih ja njoj tada ovako "Oprah sestro, ostav´se tih vaših američkih doktorčića i psihologčića, ma kakvi nju ejđ, ma kakva potraga za srećom, ma kakve UN dijete - na! Spasi se! Kušaj zericu janjetine ispod peke, ovo ti je zdravlje, ovo ti je lik!´"
Obratiti pažnju na onomatopeju i glasanje razdragane publike... a tek popratni tekst je urnebes...
Legendarni Žujica - "Gračanica Visoko 1986. godine. Borbe legendarnog Žujice vl.Redže Demirovića iz mjesta Tulovići,općina Banovići. Legendarnog Žujicu su na borbu u Visko pratili navijači u 13-est autobusa i više stotina automo..."
Mućo poučan dokumentarac, šta da van kažen, i dirljiv, a možda san i ja postala preosjetljiva. Ta volovska jajca, te trotonske beštije i one Vajtine krave na Farmi, stvarno danas dođu ko´ mila naiva, vrtić, jasle i jaslice, mirnije, uljuđenije, i da prostite neopasnije, neg´ štatijaznam - središnji Dnevnik.