Ja ne znan kakvi me to mazohizam natira svaki put da pristanen popit kavu sa Danicom Cvorović.
Dotična, naime, ima najopakiju jezičinu u Hrvata, a sve kamuflirano anđeoskim likom i navodnim članstvom u udruzi feministica Sućidra čijim sam ponosnim članom postala zahvaljujući mom urođenom razumijevanju temeljnih muško-ženskih odnosa i ostalih svjetckih pitanja.
Danica, dakle, prije svega ima običaj pohvaliti moja literarna dostignuća izrazima poput:
- Ah, cvijeće, proljeće, ćići mići, imaš novi post?
- Pih, poetska dušice...(zgađeni izraz lišca joj)
- Pfuj, poezija? Na razumin ti ja ništa te tvoje poezije!
- Marčelina, ne pizdi.
- Marčelina, skrati!
- Marčelina, ne kukumači.
- Marčelina, q ti ne razumiš o muškom rodu!
Kad smo kod toga „Marčelina“, ja sam stoički podnosila da me tako naziva, ijako joj je poznato moje pravo ime i bezime. Mislila sam, pa ljudi smo, blogeri, ne smeta da se zovemo po blogerskim nadimcima. Sve dok se ja njoj nisam obratila sa „Danice“.
E, tu se ona smrtno uvridila, jer da „Koji kua ja nju tako zovem, kad se ona ne zove Danica!!!“
Moj argument da se ni ja ne zovem Marčelina, popratila je sa još jednim svojim „Pih“, i tvrdnjom da ja „Volim da me se zove Marčelina“. A kad ona odluči šta ja volin ili ne volin, nemam ja tu majci šta proturječit, jel'te.
Inače, kad svati da je povridila moje osjećajćiće, počne me tješit izjavama tipa:
- Ma, Marčelina, ja tebe volin čitat! Ne čitan jedino one tvoje tekstove koji su predugi, ili sadrže poeziju, ili pričaju o ljubavi, ili su romantični, pfuj, ili koji su analitični i duboki, ili koji su previše poetični i dirljivi!
Drugin ričima, od mojih miljun osansto četrdeset dva posta, ona je, izgleda, (ka i moj brat), pročitala jedan jedini. Onaj od neki dan, čiji je cili tekst bija..."UF".
Daklem, zakačimo se odma, dok konobar još nije uspija donit kavu. (u stvari uvik pijemo vino, al' to ne smin reć jer i meni i njoj svekolika familija čita blog).
Drugi najčešći razlog naših nesuglasica je taj šta ja pušin, svoje cigarete, a ona ne puši, pa isto puši moje cigarete.
U početku san to trpila jer san mislila da ona isto puši, ali slučajno joj se desi da nema duvana, pa se mora poslužiti mojim.
Onda san svatila da ona u stvari ne puši. Samo što joj ponekad dođe zapalit. A nema duvana. A normalno je da čovik koji ne puši mora pušit tuđe cigarete. Ako čovik puši, a posluži se tuđim cigaretama, e, to je već nedopustivo. Ali, ako ne puši, sasvim je ljudski da puši vaše cigarete.
U slučaju da vam se ova teorija čini malko klimavom, samo pitajte nju, uvjerit će vas ona dok si reka keks.
I, sritno vam.
P.S. Obožavam Danicu Cvorović :)
Post je objavljen 15.03.2009. u 11:35 sati.