Ne gledaš u oči.
Daleko od stvarnosti je
boja tvoga glasa u mojim ušima
i guši me buka nesuvislih zvukova.
Još jedan dan u agoniji
normalnog života i sjećanja.
Koliko još koraka do tebe ?
Ima li puno ?
Nemir svojstven meni probudio se.
Sunce mi ježi kožu
i hladno je iznutra.
Mračno je, opet.
U nekom drugom životu, da postoji
možda bih bila tvoja kraljica.
Surovom me možeš prozvati i sada,
jer ne znaš.
Niti jedna ti bura nije poznata
u moru moga oka
pa čak ni stakleni mir
u kojem se ogledaš dok brišeš suze.
I nećeš pružiti ruku da obrišeš moje
jer stoje dragi, na pola puta.
Ne gledaš u oči,
skrivaš se u njihovim dubinama,
u ponoru koji nas guta
ali zajedno smo u njemu !
Daleko od stvarnosti ????
Možda....
Post je objavljen 08.03.2009. u 23:06 sati.