Marketing
Šentada
Kad vam se u sunčanoj Dalmaciji dogodi da vam obični stolni "digitron" sa solarnim panelom (i to ne bilo kakav nego Texas-Instruments op.p), zapadne u stanje trajne hibernacije iz jednostavnog razloga što ne može nikako doći do imalo značajnijeg traka sunca da mu udahne spasonosni dašak života, to može značiti samo jedno - vrag je odnio šalu. Ako se ne varam, još tamo negdje sredinom prosinca, glasno sam zavapio kako već više od četrdeset dana pada kiša i kako smo blizu općeg potopa. Dakle, od tog vremena, prošlo je evo, skoro tri mjeseca i u rijetkim danima kad kiše nije bilo, za utjehu smo imali zavidne količine krupe, grada ili tuče, kako vam drago, a bome i snijega u enormnim količinama.
Uglavnom, padalina ko u priči iz tisuću i jedne noći, a za nevolju još, padaju i burzovni indeksi, pada raspoloženje, pada moral, naprosto me strah promisliti šta još sve ne pada. Ako je vjerovati medijima, psihijatrijske ambulante u Hrvatskoj sve su punije, a u ljekarnama je porasla potražnja za antidepresivima za čak 30 posto!?
Ljudi su štufi, siti svega, bezvoljni, apatični, svugdi samo vidiš blide face, upale podočnjake, šta je ovo došlo na svit gospemoja!?
I šta ćemo sad!?
Oćemo li se prepustit kolektivnom manično -depresivnom sindromu ili šta?
Ajde, ne budite smišni!
Uvik se može nać dobrih stvari.
Eto, jeste li znali da nas je prije samo nekoliko dana promašija jedan ubojiti komet?
Komet koji se odaziva na ime "Lulin", na svome je putu kroz unutarnji dio sunčevog sustava, u prvim satima utorka, 24. veljače prozunzija najbliže Zemlji, na udaljenosti od samo 61 milijun kilometara.
Znam šta ćete reć - neš ti blizine - 61 milijun kilometri!
Pusti ti stat, oli on nije moga skrenit?
Ka da je malo onih koji su skrenuli sa svoga puta a kleli su se u nešto skroz suprotno!
E!
Ima još dobrih stvari.
Eto, baš sam sinoć naletija na nešto skroz izvrsno i to virovali ili ne - na televiziji!?
Da, da i to je moguće.
Na drugom programu HTV-a emitirana je emisija - "Profesije osobno" u kojoj su sudjelovali naš poznati genetičar profesor Miroslav Radman, zadarski arhitekt Nikola Bašić, koji je u mnoge svoje kreacije unija puno "morskih" elemenata, i naposljetku Tonči Panza, diplomirani inženjer elektrotehnike koji se najviše bavi instaliranjem i održavanjem vjetro-elektrana.
Nema mi većeg gušta nego gledat i slušat ljude koji s toliko ljubavi i strasti rade, ma ne bi čak reka ni da rade ili nedajblože odrađuju svoj posal - oni ga naprosto žive.
Naravno da mi nije namjera prepričavat čitavu emisiju, ali u njoj je bilo toliko dobre energije, mudrih misli i plemenitih stremljenja, da vam ja to teško običnim ričima mogu objasnit. Ako bude repriza ovih dana - svakako pogledajte.
Nego, ja sam danas mislija dotaknit nečeg sasvim drugog, a na tragu je onog prethodnog posta u kojemu sam se uvatija grintat kako nigdi više nema žive duše, kako su se ljudi manje-više zabili u svoje kućice i ćibice, ka da nas je kolektivno ćapala, da prostite - agorafobija.
Oliti strah od otvorenog prozora, pardon - prostora!
Šentada, znate li je šta je to šentada?
Najčešći prijevod na "književni", vjerojatno bi bija - klupa za sjedenje.
E, ma šentada nikad nije bila samo obična klupa, uostalom - nije niti tribala bit prava drvena klupa, šentada može bit i samo jedna puntižela naslonjena na dvi blokete, može bit i kamena, oli od modernoga inoksa, a može bit i najobičniji betonski zidić - sve je to šentada.
Šentada je ništa drugo nego idealno misto za druženje, neobaveznu ćakulu, i to za sve, za dicu, mladost, matere, babe, dide, meštre, kalafate, težake, profešure, penšjunate, šentada je jedan od onih iskonskih elemenata Mediterana koji je danas sve više u opasnosti da nestane. Šentada je otvorena svima, nikad ne tribate pitat za dozvolu, čak i ako na njoj trenutno sidi potpuno nepoznat čovik. Na šentadi nikad ne fali tema, priča krene sama od sebe, ka po loju.
Možda bi psihološko objašnjenje fenomena šentade bilo to, da svi sudionici gledaju u istome smjeru, tako da čak i onda kad su mišljenja različita, nikad ne dolazi "do prstiju".
I danas, uvik kad se sitim svoga ditinjstva provedenog po čiovskim kaletima, dođe mi prid oči upravo ta šentada na požarinu kraj "Svetoga Osiba." Ona je bila centar našeg svita, nismo se tribali puno tražit, uvik smo znali di ćemo se nać. Čak i posli kad sam se priselija u skroz drugi kraj Trogira, uvik sam se vraća na moje Čiovo. Bilo da sam dolazija na noge ili vozija biciklu, već sam sa one okuke iz Naselja moga vidit tu šentadu priko ciloga kanala i pripoznat ima li koga na njoj. Za vrime toplih litnjih noći, šentada je svaku večer bila puna svita, stariji bi ćakulali a mi dičina bi igrali na kukalo ili vatalo.
Moj spas za me...
Tik uz našu šentadu, barba Čičmir je ima drvodjelsku radionicu, mirisalo je to drvo bolje od najlipših mirisa, a sa druge strane požarine, stari je kalafat Vicenco savija korbe i madire, gradija brode... Kad god bi mi dica išli u lupeščine po čiovskim vrtlima, ovdi smo dilili trišnje, tribili šipke, mandarine...
Posli su mi već zanimljivije bile neke druge šentade, pogotovo one na rivi pa one slatke po škuribandama i parkovima koje nisu bile "široke i demokratske" nego već za neke druge svrhe i razloge.
Danas, na mojoj čiovskoj šentadi, i za litnjih večeri, ritko koga vidim. Ko more više sidit na njoj i ćakulat kad niti metar-dva od nje prdekaju auti koji prolaze, leva-leva.
Šentade moga ditinjstva
Šentade moje mladosti
Trišnje, šipci sladuni i mandarine
Kukalo i vatalo
Tribalo se "spasit"
Moj spas za Boru, Debeloga, Šimu, Franka...
Moj spas za me
Moj spas...
Post je objavljen 06.03.2009. u 11:17 sati.