CUTI,CUTI UJKO,UBICU TE JA,ZNAS LI ONU NASU STIZE VOJVODA(LUDILO):
...Gledajuci letos,skamenjena ispred televizora,uzasne kolone njenog nesrecnog naroda,koji je iz Krajine bezao za Srbiju,Marija je nacas poverovala da je taj cas dosao.Trenutak kada je istina svima stajala pred ocima i kada se vise nista nije moglo skrivati,nazivati drugim imenima,
opravdavati sumanutim razlozima.Ali,ne-nista se nije dogodilo.
Postidjena i osramocena,Srbija je cutala.Uvukavsi glavu u pesak,
pretvarala se da nista ne zna,nista ne vidi i nista ne cuje.
U jednom trenutku,osetivsi da vise ne moze da podnosi toliki bol,Marija pozele da postane takva;da joj Bog uzme vid,sluh i um.Lezeci danima
u zamracenoj sobi,ne odlazeci na posao,ne vidjajuci nikoga,cak ni Petera,Marija je intenzivno,iz sveg srca,prizivala smrt.Bilo je to jedino resenje.Jedini spas iz ocaja,koji je bese oduzeo.
Ali,jos jednom,zivot je pobedio.Bog je,ocito,imao druge planove s njom.
Kakve,ona nije znala niti ih je mogla tih nedelja naslutiti.Sve sto je shvatala bilo je,da je prosti nagon za opstankom,instinkt za prezivljavanjem,tera da ustane i nastavi dalje.Nije znala,ni kako,ni u kom pravcu.Licila je sebi na mesecara koji beslovesno tetura drumovima,ne pitajuci se kuda ce ga odvesti.
(Dusanka Prokic-"SPIJUN KOJI JE UMEO DA VOLI",NNK International,
Beograd,2005.)
Post je objavljen 27.02.2009. u 14:25 sati.