…prođem pored kolica i povirim kao da nije moj posal. Ono maleno je budno,.. raširilo špekule i gleda me…i smijulji se. Mislim se ja, ae mala nisam ja ni svoje tetošio pa neću ni tebe. Onda trese rukicama ka da se raduje što me vidi,.. ma nu. Pogledam okolo da me kogod ne gleda, pa opet povirim. Ono se i dalje veseli i pruža ručice, gledam ja jer me nekako ohrabrila i ja stidljivo pružim prst. U'vati se prstićima za ovu moju prstinu ka za veslo i nešto guguče, a mislim se ja, ne znam ti ja oti jezik, e….Prođe mi glavom,... kakva će ovo biti cura,.. pa žena,.. pa majka,.. pa baka,.. eh, kako smo programirani,.. koji li su nam čip ugradili? Koja je ovo štafeta? Valjda je u takvim trenucima i normalno da se pojave takve teze, nemam pojma.
Post je objavljen 24.02.2009. u 22:57 sati.