Nemogućnosti koje bi ja trebala pretvorit u itekakve mogućnosti:
Blizu 23:00 je.
Navila sam budilicu u jebenih 10:30, popila brzinsku kavu u pola sata, i već u 11 se našla za radnim stolom, sva ono nadobudna da ću danas rješit 6 lekcija povijesti, 150 strana hrvatskog (ne karikiram ništa), naučit sve čari Excela za sutrašnji test iz infice, naštrebuckat latinski, nagovorit Ninu da se javi fiziku, a možda će mi čak ostat vremena i preletit matematiku, onako reda radi.
Dakako da nisam.
Nisam čak ni uspjela Ninu nagovorit za tu fiziku, pa kad mi sutra zafitilji sulju onako, za dobrojutro, biče meni.
Red carpet je počeo prije pola sata.
A ja sam za to vrijeme pjevušila neku glupu melodiju iz crtića pod tušem i šamponirala si kosu tamo nekim lijevim Pantenom za muškarce,
i smišljala šta bi rekla Slavenu Biliću da se slučajno nađem zatečena s njim u liftu. Onda sam počela razmišljat koliko su uopće šanse da
ja odem u zgradu s liftom, a da nije bolnica, a di još da i on tamo bude. Pa se fino vratih pjevušenju.
Prijenos Oscara je u 2.
A ja bi se trebala dić u 6 da se zabetoniram puderom i nađem vražje kožne rukavice negdje u ovom džumbusu od sobe, jerbo sam si sve vunene spalila upaljačem osim onih zelenih, a te mi brate nikako ne pašu na prugastu majcu.
Da ne spominjem da trebam ostat prisebna i koncentrirana do 13:25, a onda još doma napravit veliki finiš s učenjem kemije i povijesti. Plus psihički se pripremit za dobivanje testova iz njemačkog (one zamjenice i deklinacije o kojima sam blebetala u prošlom postu).
I sad ti meni nađi načina da ja to sve fino napravim i stignem i to jel. Ljuta sam.
Prvenstveno na sebe jer sam imala cijeli petak za učenje, a provela sam ga tako šta sam spavala većinu popodneva, a kasnije pokušavala mami namjestit kameru na laptopu, spomenimo da sam prije sat vremena prokužila kak funkcionira. Subotu sam se, ništa novo, digla taman za ručak, otpila poslijepodnevnu kavu i pretvarala se da učim povijest, samo da nemoram trpit iritantne rođake i njihovo 2-godišnje derište koje mi je izgrizlo pola sobe, mačor mali. Onda sam se oko 8 našla u gradu s Martinom i nagovarala tetu na kiosku da nam proda 2 litre bijelog jerbo nismo pile mjesec dana, pa nam je ona nevoljko umotala boce i čaše u vrećicu da nebi naišo striček policajac i još da kaznu ona dobi jer daje alkohol mladima, pa vidi nesreće. Super. Onda taman kad nas fino lupi, zapiči kiša, pa pobjegnemo u Importane i tamo Martina potpuno ne-trijezna ispituje ljude jel se mi nalazimo u Kaptol Centru. Pa na kraju završimo u salonu cipela, ispitujući tetu prodavačicu jel ima kakvih konzervativnih vjenčanica. Ma što god to značilo.
I to bi još sve bilo podnošljivo, da mene bar malo dira šta sutra pišem hrvatski a i dalje se nisam drznula ponovit svu tu liriku i epiku.
Imala sam čak i planove prelakirat nokte, budući da se gospon lak samovoljno odlučio počet gulit.
Post je objavljen 22.02.2009. u 22:54 sati.