CUTI,CUTI UJKO,UBICU TE JA,ZNAS LI ONU NASU STIZE VOJVODA(LUDILO):
Zeneva,Svajcarska-Topusko,Krajina,prolece 1995.godine
...U glavi joj je tutnjalo.Osecala se kao da je mamurna;usta su joj neprekidno bila suva i trazila tecnosti,u grudima kao da je tinjao tih oganj i postojano je przio iznutra.Misli su joj se komesale,kidale,nadovezivale jedna na drugu po nekom sumanutom principu kome nije mogla uhvatiti smisao.Recenice su promicale pred ocima,kao da se nalazila u bioskopu i neko joj,po sopstvenom nahodjenju i nasumicno,premotava traku sa titlom na mracnoj podlozi.Peter,Kristijan,Krajina,bombardovanje,Inge,
Petrov sin Hans,Dijana,Koncalovski-likovi su se mesali jedan s drugim i stapali u amorfnu masu,sto joj se topila pred ocima.
Cinilo joj se da ludi.Da ce joj se glava rasprsnuti.Njena licna bol mesala se sa strasnom patnjom zbog svog naroda,kome je pretila uzasna sudbina,
patnjom koja ju je nespremnu zagrabila onog trenutka kada je Peter rekao:
"Neka je tvom narodu Bog u pomoci...To vam je u ovom casu jedini saveznik..."
Trudila se iz sve snage da odagna misli koje su nasrtale na nju,poput stoglave nemani.Pokusavala je da sebe obmane,uveravajuci se da ce se do leta stvari,mozda,ipak promeniti,da ce se iznaci neko resenje.Cak su joj,u trenucima potpune potistenosti,na um padale ideje,poput MOZDA UMRE TUDJMAN...MOZDA AMERIKANCI,IZ NEKOG RAZLOGA,NAPRAVE
SPORAZUM SA SRBIMA I ODBACE IZETBEGOVICA...i nakratko joj popravljale raspolozenje.Medjutim,samo par trenutaka kasnije,postajala bi svesna apsurdnosti sopstvenih misli,detinjastih zelja,lisenih ikakvog
osnova.
`Ovo je kraj`,saputala je neprekidno u sebi.`Kraj svega...Sve je gotovo...Sve je propalo...Ovo je kraj...`
(Dusanka Prokic-"SPIJUN KOJI JE UMEO DA VOLI",NNK International,
Beograd,2005.)
Post je objavljen 19.02.2009. u 13:09 sati.