Marketing
Dućan lilihipa
Godinama sam sanjao kako bi idealni posao koji bi htio raditi, trebao biti nešto poput onoga u kultnom filmu/knjizi Hi-Fi- voditi vlastiti dućan s rabljenim gramofonskim pločama. A onda mi je palo na pamet da radim jedan vrlo sličan posao, a i nekako se više ne osjećam lagodno više među svim tim odsviranim starinama. Previše duhova prošlosti, previše nedovršenih priča uz dovršene pjesme. A onda mi je sinulo nešto što bi moglo veselije i kreativnije. Imati vlastitu prodavaonicu s lizalicima, ilitiga dućan lilihipa.
Svojedobno mi je Ribafish savjetovao kako je najbolje komadu na prvom čvenku pokloniti lilihip. Nekakav je znak pažnje, a opet dovoljno je jeftino da ispadne otkačeno i štosno, a ne patetično. Učinio sam to samo jednom, i zajebao se do temelja. Ne zato što nije upalilo, nego zato što jest. Od tad se držim čokse.
A tako mi i treba kad slušam Ribafisha, jednog od rijetkih koji je uspio uprskati više dobrih prilika od mene. Čuj, ne znam, bog nekom možda triput šalje čamac, meni je znao poslati i trajekt, pa bih se opet zaboravio ukrcati. Osim ako to nije onaj za Vis, na taj se uvijek nekim čudom uspijem uvaliti.
Da se vratimo dućanu lizalica, uistinu bi to veseli poslić bio. Oko tebe lizaljke raznih oblika i boja, a mušterije uglavnom klinci, zadnja nada ovog svijeta da se čovjek može veseliti malim stvarima. I taman kad sam pomislio da konačno imam definiranu životnu ambiciju, sjetih se kakve bi konotacije mogla imati ta želja. Kako mi tako nešto uopće nije ni u primisli bilo na pameti, moram odustati i od te ideje, osim toga ja ne bi imao srca odbiti klinčadiji prodavati slatkiša u količinama koje žele, pa bi me gnjevni roditelji napali da im kvarim ručak djeci šećernim bombama. A i koliko bi komada dnevno morao prodati, po cijeni od 1 kune komad, da ostvarim kakav-takav profit?
Ne znam što bih onda još mogao? Razmišljao sam i o trgovini dugmadi, takav je svojedobno vodila mama mog šulkolege, onaj kultni u Boškovićevoj, ali globalizacija i konfenkcija deklasiraše i tu djelatnost. Dugmad se ne prodaje baš dobro, osim ako nije bijela.
Nemam pojma, mislim da ću, ako ikada dođem do love, otvoriti staru dobru krčmu. Zvati će se Kod tri lilihipa, imati će karirane stolnjake, ojaču konobaricu, žebelezne pepeljare, a kućni bend bit će mi, štajaznam, 173. postav Temptationsa. Ionako dok ja dođem do kapitala, potencijalni mušterije iz dućana lilihipa, postat će u međuvremenu notorni alkoholičari.
Post je objavljen 19.02.2009. u 11:34 sati.