Dok dubin na trepavicama mogu jednon rukon kuvat, drugon pisat ozbiljni tekst o recesiji, u isto vrime pričat o Kini i sve ću učinit dobro.
Najbolje funkcioniran kad san zatrpana poslon, tako je uvik bilo, zato san uspila dignit tri blaga, kuvat, spremat, guštat, bit uvik svugdi, vidit cili svit.
Ruku na srce, to ne bi mogla neka zbunjena linčina.
Ipak ima jedna stvar kod koje san ka prava katastrofa i još jedna kod koje san ka pola katastrofe.
Papiri, računi, nalazi od doktora, važni tekstovi, garancije od aparata, domovnice, poneka fotka, projekti, sve je izmišano, cila jedna soba krcata je toga.
Složin bar tri-četri puta godišnje, sve lipo stavin na svoje misto i u roku odma napravin kupus.
Koliko puta san sebi obećala da ću pazit al ne vridi, takozvani kreativni nered jači je od mene.
Katastrofa nastupi kad triba brzo nać neki papir kojeg san imala u rukama samo po ure ranije.
Tražin pa ne mogu nać pa opet, pa...
A ovih dana pravu se obračuni, izviješća, porezne prijave...
Prava katastrofa za me, po cile dane ratujen s kartušinama.
Drugo je roba, ona isto ka papiri ima svoju sobu.
Izvučen iz ormara nešto za obuć, posli stavin u tu sobu da se provitri i zdravo, nema povratka u ormar do nove sezone.
Obično izvučen 3-4 promine u jednoj sezoni, sve ih nabacan u tu sobu i po redu oblačin.
Koji put kupin nešto šta već iman jer zna mi se učinit da stalno hodan u istom.
Šta je u pritrpanin ormarima uspijen saznat tek na kraju sezone, kad silon prilika moran zimsku robu zaminit litnjon il obrnuto.
Kako god bilo, šta god ja odlučila i napravila, jedno i drugo je neizliječivo.
Post je objavljen 15.02.2009. u 09:20 sati.