Za ovaj tekst je zaista bilo teško odabrati naslov. Htio sam napisati „nije žvaka za seljaka“, ali kako sam ja seosko dijete i kako žvačem bez mljackanja, nije mi se svidjelo. Al eto...sinulo mi.
U nedjelju smo otpratili tatu na avion. Po tko zna koji puta viđen scenarij tako da nije bilo previše srcedrapateljski (barem ne meni, al za mamu ne garantiram). Ono što je predmet ovog teksta (uglavnom) je plačanje parkinga. Na aerodromu možete platiti parking na automatu unutar zgrade, kod čovjeka koji sjedi za pultom i na samom parkingu. Tko se imalo služi s tim automatima zna da zgužvana lova nema previše šanse biti prihvačena od strane Siemens automata. Jednostavno pljune nazad novčanicu. Kako sam ja po prirodi uvijek skeptičan glede vremena provedenog u redu za izlazak, parking plaćam na automatu vani. Ko za vraga je počelo padati i puhati. Ja u trenirci glumim proljeće. Tak mi i treba. Smrznul sam se ko govno. Međutim, možda nebi bilo tako da četiri osobe prije mene nije bila jedna gospođa koja je u automat gurala „list salate“ s likom Jurja Dobrile. Kada joj je automat deseti puta izbacio taj komadić papira, ona je odlučila ugurati u njega dva komada od jednom. I pokušava, čudi se, jadikuje, zapomaže. Al to tak ne ide. Brat je poludio, počeo je nekaj komentirat čak i pomalo neukusno. Došao je i on na red. Pljune mu Siemens Dobrilu nazad. Krepal sam od smijeha. Ni meni se ne sviđa kada ljudi siluju automat. Ne razmišljaju kaj se događa. Da bude stvar gora, niti se ne trude promućkati glavom. Bitno da zadržavaju red. Kaj nije mogla gospođa otić u zgradu i platiti na pultu? Neeeeeee...
Konačno platim i ja. Vozamo se prema izlazu kad tamo neki Jeep stoji pred rampom. Potrudi jedan lik. Ovi ništa. Potrubi drugi (ne volim trubiti jer mi probija mozak), ali opet ništa. Gledam ja, neka žena sjedi za volanom i drži vrata poluotvorena. Pazite logike. A nisu oni prvi. Odu na parking, sjednu u auto, dopeljaju ga do rampe i onda idu platiti parkiralište. Red je dakako bio od desetak ljudi. Kada je dotični gospodin došao na red, automat mu je s guštom pljuvao novčanice nazad. Izgledale su kao da su kravi iz gupca ispale. I kaj napravit takvome? Da je meni znat kaj se tim ljudima u datom trenu u glavi motalo. Kak imaju obraza stat pred rampu i onda mahat ko da se nikaj ne događa. A ja imam petnaest minuta ili manje za izać s parkinga. Ne brijem na agresivu, al takve tikvane treba nalupat po goloj riti sa šibom bekovicom. Deset dana nebi sjedili na njoj.
Dosta smo pričali o mom autu. Sada malo o meni. Još me muče noćne more. Danas sam shvatio da sam imao takve događaje poslije uzimanja lijeka. Ne znam kako bi to trebalo imati veze osim kaj sam naprasno prekinuo san, ali očito ima veze. Najgore je to kaj sanjam uglavnom posao. Mislim da postajem opterećen. Bolje rečeno preopterečen. Zadnje vrijeme lupam podosta prekovremenih. Čak i noćne. Ne sviđa mi se to jer nisam vidio nikakve znake u hrvatskim novčićima zbog toga. Na žalost ne mogu još za sada reći da to ne želim odraditi. Ipak cijela firma počiva na nekim stvarima koje odrađujem, a ja sam na žalost meka srca. Nikak ne valja.
Neki dan sam opet dokazao kolko sam trapav. Nedavno sam kupio Universal kompilaciju s pjesmama Johnnya Casha. Fantastičan CD. Slušam ga konstantno. I neki dan ga opet idem prebaciti u auto. Nisam dobro otvorio vrata od ormarića i vratašca od CD playera su zapela. Brzo vadim disk, ali linija je brža i zakači disk po pola. Nakon tri sekunde vrata se otvaraju opet sama, a kako sam ja cukao ko sivonja, ode CD u vražju mater pod ormar. Naravno, na stranu na kojoj je snimka. Sjećate se Murphyevog zakona o padanju šnite kruha namazane margarinom? E pa to je to. Lud ko šiba izvlačim taj disk. Ogrebao sam ga malo. Koja tuga... S posla sam išao u tri navrata. Zaboravio sam mobitele za dostavu drugi dan. Nakon toga sam se vraćao po kišobran i suđe koje mi je ostalo od gableca. Da to nebi bilo sve se pobrinuo mlađi kolega koji nije izbacio smeće. Išao sam i po kante. Izlazeći na večer iz stana, uzmem hrpu vrečica. Dođem do auta i shvatim da nemam ključ s kojim bi ga upalio. A neće đubre bez toga. Sreća, kiša je počela padati. Ohladila me malo dok sam išao natrag. Nisam bio ljut na sebe. Tolko se nahodam sim pak tam, gore dolje po stepenicama. Da mi je znati zakaj tak sporo mršavim???
Post je objavljen 12.02.2009. u 10:39 sati.