Pregled posta

kad odeš na putovanje po svitu a pamet zaboraviš ponit sa sobom

Ne znan jel mi gluplji onaj film o "opasnom gradu Dubrovniku" u kojem mlade turistice bivaju otete, silovane, ubijene, a valjda ostane koja i za prodat u bilo roblje, ili su mi gluplje reakcije onih koji se boje da taj uradak "ne naškodi imiđu i ugledu Dubrovnika". Da ga turisti ne počnu zaobilaziti. A briga njih za turiste i koliko će ih proći preko Straduna, isto ih je briga ka i mene. Manjak turista Dubrovniku može samo koristiti, mislin samon Gradu i njegovin ulicama, može samo malo odahnuti i odmoriti se. Ali nas je svih zajedno briga kako će se to odrazit na stanje našeg takujina, uvik gladnog kuna i eura.
A možda bi nan svima skupa bilo bolje da se malo zamislimo radi kojih sve drugih razloga, puno banalnijih nego što su otmice mladih australskih i američkih cura, možemo ostati bez toga prihoda na koji smo bacili sve karte, bez tih kuna od turizma. Da snizimo malo cijene? Da ponudimo malo više? Da ih počnemo gledat ka drage goste, a ne ka hodajuće novčanike? Da... ma neću više, nisam mislila sad o tome. Biće prilike i za takve teme. Kad malo zatopli.

Ali ja zbilja ne vidin kako bi se taj filmić moga odraziti na dubrovački turizam. Pa ljudi moji, dajte, pa kad bi ljudi tako razmišljali i funkcionirali, ko bi iša u.. ne znam, da ne upotrijebin stereotip ka npr. New York, reći ću Buenos Aires, Rio, Bombaj, Kairo, a ni europski velegradi nisu imuni na svakojaki i svekoliki kriminal, čini mi se.
(A bogami nije ni provincija, niti hrvacka. Sitimo se Sinja, Trilja i ostalih domaćih užasa.)
Dajmo malo zbrojimo neke brojeve.

Na području moje županije srušila su se dva avijona u zadnjih, ne znam, osan miseci. Statistički ubitačan podatak.
I što, prestat će s radom zemunički aerodrom? Neće niko dolitat na njega?

Je li New York osta bez turista kad su srušeni tvinsi?

Sad možemo tu nabrajati u beskonačnost.

Nego, nešto san drugo razmišljala dok san gledala one neuvjerljive cure koje su ka, "šporko" prošle u Dubrovniku. Ka, jedva izvukle žive glave.
Slušan onu dugokosu plavušu, čini mi se da je Amerikanka, koja prepričava svoje iskustvo. Kaže ona otprilike ovako: "I onda smo došli u Fuego. Tamo su nam prišli neki Hrvati, lokalni dečki. Platili su nam pet-šest tekila i onda su nam ponudili prevoz." Sad, tu sam malo izgubila nit i nisan skužila kako se množina pretvorila u jedninu, pa je ona sama s njih dva nepoznata "lokalna mladića" završila u autu iz kojeg je dramatično iskočila u vožnji i tako se spasila "otmice".
E, meni cila ta priča zvuči malo blesavo.
I više govori o njoj, mladoj svjeckoj putnici, nego o toj dvojici potencijelnih "otmičara". Odakle se uopće pojavila rič otmica? Ja bi prije pomislila na mogućnost silovanja. A najprije će biti da su se dečki, neki mladi galebići, samo nadali da će in se "posrićiti" s pijanom amerkom. A ona in iz čista mira iskočila iz auta. Bez ozljeda?
Da me se ne bi krivo razumilo, ne opravdavan njihove namjere, ako su bile uopće onakve kakvima ih je ona ocijenila. Doduše, malo kasno se sitila mozgati šta bi to oni s njom. Bi li je silovali, ili čak - oteli?
Jesu li i otkupninu mislili tražiti?

Prvo šta mi je proletilo kroz glavu bilo je: Isusati, pa kako je živa ovako blesava? Vako bez pameti ne moš u rodnom selu opstati, a kamoli u bilon svitu.
Ma mislin, bila san i ja mlada i blentava, nepromišljena i svakakva. Mala neiskusna provincijalka.
Ali ovo je zbilja previše.
Otići na drugi kraj svita, prihvatit pet-šest tekila (!?!) od nepoznatih frajera i posli tako pijana ući s njima u auto.... Ne znan, meni to zvuči zastrašujuće glupo. I naivno.
A i izaziva u meni popriličnu dozu straha. Jer i moju dicu čeka veliki svit. Nekad tako lip. A nekad tako opasan.
A možda i oni zaborave uzet pamet s putovnicom.

Sve to razmišljanje odvelo me u sićanje na moje vlastite prve korake u svit, prvi prekogranični samostalni odlazak iz svoje male provincije.
Moje prve greške. Naravno, cili slučaj je neusporediv s gornjom pričom.
Zajednička je samo mladenačka lakoća kojom se otisneš od doma misleći da sve znaš i da sve možeš.
Imala san 18-ak godina i nije me tribalo puno nagovarati da oden u Milano, di me pozvala obiteljska poznanica, Dalmatinka talijanska nevista, koju san prvi put vidila tog jednog davnog lita. Nagovaranje je trajalo punih pet minuta. Oš doći kod mene u Milano? Oću. To je bilo to. Za misec dana, ljetnu zaradu u žep, pozdrav mami i tati (koji nije spava dok se nisan vratila, podočnjaci do poda bili, a i materi jer je nije prestaja pilati), i - put pod noge. Samo tako.
I tako van je mlada i zelena filipinka krenila s malog autobusnog kolodvora iz svog malog gradića u veliki svit. Došla do Trsta, našla kolodvor i ukrcala se u vlak, mislim da mi je to bija prvi put u životu. Putovanje vlakon uredno je prespavano od-do sa svim dokumentima i lovom na praznom sjedalu do sebe. Naravno, nije mi ni palo na pamet da bi vrlo lako mogla ostati bez svega.
Jer i meni je pamet ostala doma. Ka suvišna prtljaga. Uzela san samo minimalnu količinu. Da ne teglin ka magarac. Malu, ali ipak dovoljnu da ne pomišljan u četiri ujutro piti tekile s dva nepoznata Talijana u nekom baru i pristati da me voze doma.
Ali i puno manje neopreznosti mogu dovesti do loših ishoda. To znan sada, onda nisan znala. Bojin se sad za svoju dicu, za sebe se nisan bojala. Ali fala Bogu, ja san imala sriće.

I tako, stigla vlakon u Milano. Iskrcala se na peronu i našla telefonsku govornicu par koraka od vlaka. Nazvala svoje domaćine, rekli doći za jedan sat (to mi je zazvučalo malo čudno, tek sam kasnije svatila koliki je to grad).

I onda san prošla kroz vrata koja su vodila u Kolodvor. I ostala - pafff!!!!
Wow............dramatična stanka...............
Ustvari, bila su to vrata spoznaje koliki je svit izvan mog malog, onda puno manjeg nego danas, dalmatinskog gradića.
Dimenzije milanskog kolodvora bile su stvarno impresivne. Ono, zaista, impresivno impresivne. Zastrašujuće. Ne znan jesu li još i danas, je li grad toliko narasa da i ta ogromna građevina više nije ogromna, i ne znan je li to zaista bilo toliko veliko, ili su moji dotadašnji vidici bili toliko mali da mi se tako samo učinilo, ne znan šta je stvarno, a šta iluzija, ali u onom trenutku otvaranja onih vrata činilo mi se ka da san ušla u neku drugu dimenziju. Ka neki mrav koji je uša u mravinjak veličine katedrale.
"Bože mili, kud sam zašo!"
I prvi nerješivi problem.
Kako sad naći nekoga u toj divovskoj građevini i u toj gužvi?
Upregnula san sve ono malo pameti i snalažljivosti šta mi nije doma ostalo i pokušala naći glavni ulaz. Neko san vrime tamo čekala, promatrala i svatila da ljudi ulaze odsvukuda, sa svih strana, ovisi di su našli najbliži parking.
Krenila san tražiti pult informacija. I u tom momentu začulo se gromoglasno moje ime i prezime, da neka se javin na pult. Čulo se u svakon kantunu tog ogromnog prostora. Odzvanjalo.
E, kad onda nisan umrla od straha....




Nakon prevladanog "šoka želježničke postaje" ništa me više nije moglo iznenaditi. Sama i beskrajno samouvjerena, "autonomna" i sigurna u sebe i svoju snalažljivost, krenula sam u osvajanje tog predivnog grada. Bilo je to jedno od nalipših putovanja u mom životu, upravo radi toga jer sam bila sama sebi vođa puta i jer me ni jedno neugodno iskustvo nije razuvjerilo da je moja "snalažljivost" samo umišljaj jedne "pripametne" balavice.
Sad znam da san imala beskrajno puno sriće.
I nekakvog anđela čuvara.
Koji je, gledajući iz visine, vidija malu, mršavu provincijalku kako vrluda ulicama velikog, stranog grada i odlučija potrošiti malo svog vrimena na čuvanje tog lutajućeg lika.
Vjerojatno trenutno nije ima pametnijeg i važnijeg posla.
E pa, fala Nepoznati Anđele.
Nadan se da ćeš biti slobodan i ako moji Mali Filipinci odluče otkrivati veliki svit.
A i pamet da uzmu sa sobon, ne bi bilo zgorega.


Post je objavljen 13.02.2009. u 17:43 sati.