Kako su me to ubili?Nisam ranjen,nisam zaklan,nisam mrtav,ali me nema.Zaboga,ljudi ,zar me ne vidite?-kažem.Zar me ne čujete?-kažem...Ja sam živ,ja hodam,ja znam šta tražim,ne pristajem da me nema.Mogli su me pretući,mogli su me zatvoriti,mogli su me ubiti,zar su malo ljudi ubili bez razloga?Ali zašto su napravili avet od mene,zašto mi oduzimaju mogućnost da se borim?
Mogu da mislim što god hoću,učiniti ništa ne mogu.U današnjem svijetu ostaju nam samo dvije mogućnosti,prilagođavanje ili vlastita žrtva.Boriti se ne možeš,kad bi i htio,onemogućiće te na prvom koraku,pri prvoj riječi,i to je samoubojstvo,bez dejstva,bez smisla,bez imena i uspomena.Nemaš mogućnosti da kažeš ono što ti je na srcu,pa da poslije i stradaš.Premlatiće te da ne progovoriš,da iza tebe ostane sramota ili ćutanje.
Ništa čovjeku nije važnije od svog mira i od sreće koju sam stvori.Zato je treba čuvati,tu svoju sreću,opokoliti je sančevima,i nikome ne dozvoliti da je ugrozi.Niko drugi neka me se ne tiče.život je surov,ljudi zli,i treba ih držati na odstojanju.Neka budu što dalje od svega što je tvoje i što ti je drago.
Dobro je ne strepjeti ni pred kim,ako se može,a još bolje ako se ne mora.Junaštvo traje tren,strah cijelog života,i pamrtnije je brinuti se za cio život nego za tren.Najbolje se bojati unaprijed,da se ne bi bojao unazad.
Strah je najgora izdajica.Strah najveća sramota ovoga svijeta,i najveće poniženje čovjekovo.Čovjek je opkoljen strahom,kao plamenom, potopljen njime,kao vodom.Plaši ga sudbina,plaši ga sutrašnji dan,plaši ga vladujući čovjekk,i on nije ono što bi htio biti,već ono što mora da bude.Umiljava se sudbini,moli se sutrašnjem danu,poslušno ponavlja zakon,ponizno se smiješ mrskom moćnom čovjekuu,pomiren da bude nakazna tvorevina sačinjena od straha i pristajanja.Ako je ponekad tužan,to je zato što se sjeća sebe željenog,sebe sanjanog,kakav bi mogao biti da nije ovo što jest.I da svijet nije ovakav kakav jest.Neću tako!Kažem:ne bojim te se sudbino!Ne bojim te se,sutrašnji danu!Ne bojim te se;moćni čovječe!Ali to kažem u sebi,i kažem strepeći.Upola slobodan,udvojen.Jedan se usamljuje jer ne može da pristane,drugi ćuti,jer ne želi da strada.
Ako se tužimo kako nam je teško,klonućemo:ako kažemo životu:izdržaću,nećeš me slomit,muka postaje lakša.
Živimo na zemlji samo jedan dan ili manje.Daj mi snage da oprostim.Jer tko oprosti,on je najveći.A zaboraviti ne mogu.
Sve bi se u životu moglo izdržati za kratko,i da budeš dobar,i hrabar,i pažljiv,ali život ne traje kratko,a ništa ti ne može postati teško kao obaveza koju sam sebi nametneš u jednom času slabosti ili oduševljenja.Stid te da odustaneš,muka da istraješ.
Najteže je objasniti ono što je najjednostavnije.
Meša Selimović-Tvrđava
Post je objavljen 11.02.2009. u 01:08 sati.