Marketing
Triput hura za tehnološki napredak
Dan kada sam trebala vratiti knjige u knjižnicu bila je subota. Tu smo subotu još uvijek bili u starom stanu i spremali smo se ići u novi.
Telefona tamo još uvijek nije bilo.
Stoga zovem da bih produžila knjige.
Javi se ženski glas.
"Knjižnica izvolite"
"Produžila bih knjige".
"Ne može sada, sistem mi ne radi. Nazovite kasnije".
Šutim. Razmišljam. Mislem se ovako. Ne mogu nazvati kasnije jer tamo di idem nemam (još) telefon. Ako ne produžim sada mogu u ponedjeljak a onda će me odrat sa zakasninom.
"Čujete li me?" pita ona.
"Čujem" odgovaram.
"Nazovite kasnije" govori ona.
"Ne mogu zvati kasnije" govorim ja.
"Meni (pazi njoj!) sistem ne radi" govori ona.
"Ja neću zvati kasnije" govorim iziritirano, jer MENI priča bajke. Meni. 
Koja to radim.
"Što da ja radim, sistem ne radi?" pita me ona ljutito.
"Napišite na papir pa kad sistem proradi unesite" odgovaram ja jednako ljuto.
"Ja NIŠTA NEĆU PISATI NA PAPIR" viče ona tako jako da mi bubnjići popucali i sad sam nagluha 86%.
"A ja vas neću zvati" odgovaram , poklapam slušalicu i razmišljam tko je tu blesav?
Ljutito uzmem knjige. Odlazim u knjižnicu.Ulazim ko furija. Ostavljam knjige.
Sistem je zamisli proradio.
I kažem u sebi zauvijek zbogom toj knjižnici!
Zašto ovo pišem? Jer u novom naselju moram u novu knjižnicu a strah me čovječe tih žena.
Koje ako sistem ne radi kao da ne postoje. Nema. Nada. Nula. Zero.
Kome ona to?
Meni?
Koja taj posao radim. Meni priča?
Sad se pitam što se od mene očekuje? Da ću zvati svako malo i ispitivati da li "sistem radi?". Da ću subotu ujutro provesti sjedeći uz telefon?
Zašto nije mogla zapisati na papirić?
Nije joj se dalo zato.
A ako joj se neda, neda se ni meni hodočastiti po knjižnicama u kojima rade indolentni likovi.
Sistem ne radi. "Ne radi tebi nešto drugo" htjela sam joj reći.
Ali čemu..
Post je objavljen 05.03.2009. u 10:59 sati.