Sinoć sam zamolio mamu da idem kod prijatelja. Ona mi kaže da mogu ići.
Otišao sam i kao da se više nisam niti vratio. Došao sam kod prijatelja te sam mu rekao da imam novi post i da mi ostavi koji komentar. On je rekao da hoće ali ne sada, već sutra. Gledali smo odličan film. A, zatim sam zaćuo zvuk telefon. Moj prijatelje se je javio i rekao mi da me treba moja mama. Ja sam uzeo telefon te se javio. Mama mi je rekla da joj trebam otići kod tete po neke stvari te ih donjeti doma. Zatim se opet vratiti kod tete sa flašicom i pelenama u vrećici te ih ostaviti na vratima. Ja sam rekao. Mama mogu li još samo nešto dovršiti sa prijateljem na blogu? Imamo još samo nekih peto do deset minuta. Ona je rekla. Znaći ne mogu se osloniti na tebe? Ja sam zamišljeno gledao u pod. Sklopila mi je slušalicu. Ja sam jurnuo van i sjeo na svoj bicikl i krenuo to učiniti. Došao sam kod tete i rekao joj da mi treba vrećica koju je mama tražila. Teta mi je dala vrećicu te sam jurnuo kući punom brzinom. Došao sam kući te rekao mami izvoli. Hvala odgovirila mi je i nasmiješila mi se. Hoćeš li mi sad dati pelene i flašicu da odnesem malome bratu? Izvoli. Zatim sam punom brzinom otišao do tete. Ostavio sam to kod tete. Krenu sam kući, i upitao se. Dali premalo pomažem roditeljima? Hm, nisam više siguran dali oni mene ne vole, ako ja ne napravim odmah ono što me zamole ili mi narede. Ja mislim da oni mene svejedno vole, ali da nije pravo ni meni ni njima. Ah.
Post je objavljen 07.02.2009. u 19:31 sati.