Postoje tako neki dani, kišom okupani, tugom preplavljeni.
Postoje tako dani kad mi ništa ne ide od ruke.
Kad samo neka bezvezna rič oči napuni.
Postoje tako dani kad je u srcu nemir.
Kad nisi siguran ni u šta.
Danima nisam dotakla ti lice,
vidila oči.
Danima nisi rukom prošao
Kroz moju kosu.
Danima.
Danima skuplja se plima u oku.
Postoje tako neki dani kad ne virujen sama sebi.
Pa mi je sve nekako maglovito i mutno i nikakvo.
Pa mi netko skoro nepoznat pošalje osmijeh.
I lipu rič.
Izmami osmijeh.
Triba mi je.
Danas još više.
Jer, postoje neka tako čudna stanja.
Danima nisam uzela digitalac u ruke.
Čudno mi je.
Ne da mi se.
Ništa ne zapinje za oko. Sve je tako sivo i nikakvo.
Jutros ga držim u ruci.
Danima prolazim pokraj ovog konopa a tek sam ga jutros ubrala.
Danima gledam narančasto i žuto.
A tek jutros vidim!
Ma, bit će sve dobro.
Valjda.
Mora!
Post je objavljen 06.02.2009. u 10:38 sati.