Nedavno promijenim dizajn, padne nekoliko pozitivnih komentara, a onda se javi jedna obožavateljica i veli: „Dizajn ti je sjeban. Moraš imati i neki iskreni komentar.“. Ista je to obožavateljica s kojom sam poveo jednu polemiku pred par mjeseci pa na kraju pozvao vas, čitatelje, da presudite tko je u pravu, na što je ona negodovala jer na mom blogu svi će se naravski prikloniti meni, zaključila je. Neću je imenovati da ne bi ispalo da je sad prozivam.
Iako nije to tema posta, prvo bih htio reći da se najiskrenije nadam da ovo nije blog na kojem mislite da vam je dužnost slagati se s autorom i redovito mu komplimentirati i smatrati ga divnim i krasnim (iako on to, jasno je ko suza, jest). S druge strane, ne mogu reći da mi ne godi što je većina komentara uglavnom pozitivna. Nemam ništa protiv lažnih komentara, komplimenata (uostalom, čak ih i nagrađujem bodovima). Ali dok god ne znam da su lažni. Podignu mi malo samopouzdanje, oraspolože me, neki i izvuku smiješak na lice. I što je toliko loše u tome?
Da, možete reći, živim u laži. Nemam apsolutno ništa protiv. Dok god nisam svjestan da je to laž.
Nedavno sam, to znate već, doživio malu nezgodu na šišanju pa sam se morao šišnuti kraće no ikad. Iznimno glupo sam si izgledao (ne zbog kockaste rupe, već zato jer mi je glava iznenadno od vertikalno duguljastog poprimila horizontalno jajasti oblik, najšira oko ušiju). Frizerka je rekla da mi je bolje tak kratka kosa, neg onak duga s kakvom sam došao. Još su neki slično ustvrdili. Sad, možda su i lagali. Još im više hvala. Kaj bi postigli s komentarom da izgledam ko idiot? Samo bih se oneraspoložio, pognuo glavu, navukao kapu i ta dva-tri tjedna (dok nije narasla) što manje izlazio iz kuće. Ovak, s nekoliko komplimenata na kontu, na glupu frizuru nisam previše ni mislio.
Kod mene vam stvari tako stoje. Ako se negativnim konstruktivnim komentarom može nešto popraviti, budite iskreni, recite, obrijat ću te dlake na nogama. Ali ako su stvari takve da se ne mogu promijeniti (kao moja frizura pred 3 tjedna ili, ne znam, kvrgav nos, bezvezne cice, loše noge, nikakvo dupe), ma laži! Reci mi da sam zgodan, pametan, savršen, duhovit. Samopouzdanje je samopouzdanje! Pa makar bilo temeljeno na laži. Ali opet naglašavam, dok god ja ne znam da je to laž.
Sjetim se tu i tamo jednog od meni najdražih postova koje sam ikad pročitao, a s kojim se tako prokleto slažem. Mandrak o utopijama. Nema smisla da citiram jer morao bih citirati cijeli post. Kliknite radije, al dajte zbilja klinite, i pročitajte, post je stvarno kratak (nikad nije volio skrolanje).
Kao da je opisivao epizodu Zvjezdanih staza u kojoj dođu na onaj neki planet gdje su svi prezgodni, hodaju u oskudnim bijelim krpicama, ne moraju ništa raditi, samo se karaju, uživaju...ali ne, nemre to tako zato kaj... ne znam kaj, netko drugi valjda planetom upravlja, to kaj vidimo su samo lažne kulise, netko tamo negdje „gore“ povlači konce, oni su samo „lutke“ u tom velikom „igrokazu“... da, ali lutke koje žive točno tamo gdje nam misli odlutaju netom prije spavanja... uglavnom, Picard i ekipa sve razjebu.