Završilo je rukometno prvenstvo, drago mi je da je napokon sve gotovo. Dok ovo pišem upravo su Baruni na trgu... Ako ništa, jedva čekam da završi "Neka pati koga smeta" i da je ne čujem u iducih 10god. Užasno mi ide na živce ta pjesma. Imala je svoju snagu ´98. i to je to. Prvo su je izvodili nogometašima, a poslije svima redom, gori su od kakve kurve koja nema za hranu pa hajde...Čekam dan kada ćemo na trgu dočekivati naše sportaše, a da neću više morati slušati jednu te istu stvar i to glupu stvar...
Imamo šampione, imamo sve što drugi "nemaju", ali ne mogu više to slušati. Ubij me, ali nemoj da moram slušati više Baruneeee....
Rukometaši su bili borbeni, ali nije išlo, osim toga za protivnika su imali snažne Francuze, o sucima nećemo...
A sad, napokon se vracamo u normalu, bez nepotrebne euforije, svojim problemima jer uvijek ima i bitnijih stvari u životu od jednog sportskog poraza. Sve ovisi o nama koliko to osobno shvacamo. Ja sam se potrudila da se ovaj put ne živciram. Zapravo, loša vijest me spustila na zemlju tako da sam gotovo bezbrižno pratila tekmu. Respect našima i onima koji se bore na jedan drugačiji način...
p.s. OMG, OMG, OMG, evo dolaze rukometaši na trg, a opet Baruni i neka pati...Ubit ću se, majke miiiii....
I da, ovaj glumac Darko Janeš , iso miki ni njega ne mogu slušati. Koliko se samo dere u dvorani, a evo ga na i na trgu. Iritantan glas, dere se ka Blažičko kad ne zna šta bi drugo nego balkanski što jače to iritantnije... Ma ne živciram se, samo mi idu na živce...
Post je objavljen 01.02.2009. u 21:28 sati.