Danas smo „Najdraži“ i ja doživjeli jedan od najružnijih dana za naš odnos od kada se poznamo. Bio je katastrofa. Svađali smo se i mrzili. Mislim da sam dobrim dijelom ja kriva za to što se događalo. Izgubila sam volju i motivaciju truditi se za njega jer vidim da se on jako malo trudi. Čini mi se da mu niti najmanje nije stalo za moje osjećaje, da gleda samo na svoje želje, da mu nije problem povrijediti me, da se niti ne trudi držati se onoga što je na neki način obećao – biti mi prijatelj. Zna da mi treba potpora, zna da mi treba njegova potpora, zna koliko mi znači. Rekla sam mu da me prekid nije toliko povrijedio i bila sam jako sretna što ćemo ostati prijatelji. To me je skoro dovoljno punilo da nisam plakala. Sada se osjećam gore nego kada smo prekinuli. Razočarao me je i povrijedio. Govorio mi je neistinu, opet nije premislio o onome što je izgovarao. Nezrel je... Govori ono što smatra da druga osoba želi čuti i ne pomisli što zapravo misli. I onda ima pritisak, stvari se sakupljaju i kada se nakupe, on jednostavno napravi po svome jer mu je već dosta svega – i onda druge povrijedi.
Jako boli činjenica da mi ovo radi osoba koju sam tako dugo i tako jako voljela. Otvorila sam mu se, prepustila, jako trudila, i prilagođavala. Prihvatila sam puno stvari zbog ljubavi prema njemu. Cijenila sam ga takvog kakav je i takvog ga prihvatila. On zapravo nikada to nije u potpunosti napravio – nije me iskreno i bezuvjetno volio, puno toga je bilo u njemu i njegovoj podsvjesti. Obećao mi se za cijeli život, radio mi dijete, nudio sigurnost. A onda iznenada to sve izvrnuo na glavu i pobjegao, i sve dalje bježi... A ja galopiram za njime, nadam se da ću ga uhvatiti, da ćemo moči trčati jedno kraj drugoga ako ne već jedno sa drugim. Ali on se ne osvrće i ne razmišlja o granama koje pusti za sobom da me opale po nosu. I ja se borim, trčim dalje, ne gubim nadu. I kada se zaustavi, pogleda me, počne mi se smijati zbog ozljeda na licu i kaže da sam ružna i spora, te pobjegne.
Što ja želim? Želim barem ono što smo imali prije 6 godina, kada smo bili „samo“ prijatelji. Želim njegov iskren osmjeh u mom društvu, želim njegov trud, zanimanje za moje osjećaje, spremnost čuti me, utješiti me kada mi to treba, želim njegov oslonac. A on to ne želi. Njemu smeta što to želim i još gore – da mu to (po)kažem. Zato mi se čini da je jako sebičan i usredotočen samo na svoje želje i potrebe. Ili mu možda tako jako malo značim da nije spreman potruditi se za mene. To sam mu danas pokušala objasniti – da sama nisam spremna potruditi se oko osobe za koju mi nije stalo, a vrijedi i suprotno (ako mi je stalo, jako se potrudim). A on je nekako htio da mi ne znači puno, a da sam i dalje spremna jako puno napraviti za njega. Ne shvaća kako je meni teško biti mu blizu samo toliko i samo tada kada on to želi i koliko on želi.
Sve ovo sam mu danas rekla, ali na puno ružniji i osjećajniji način. Bila sam ljuta na njega još od jučer, prekjučer... Rekao je nazvati, pa me nije, rekao je doći zadnju večer doma (rekla sam mu da mi treba razgovor s njim, da bi mu voljela pomoći spakirati stvari) i govorio je da dolazi - oko 19 bi morao doći, a došao je u 1 ujutro. I ja sam ga pospana čekala i prihvatila da neću niti taj dan dobiti razgovor koji mi je toliko trebao. I nisam ga odmah osuđivala niti mu pokazala ljutnju. Pitala sam ga zašto je tako kasno došao. Odgovor je bio, da je razgovarao sa Onom. O čemu? O njenom bratu... Bila sam se tješila da ima neki podosta važan razlog zašto me je na zadnju skupnu večer pustio čekati. A opet me razočarao. I onda mi kaže da ne vidim njegov trud. A kada sam ga pitala da mi nabroji barem 5 stvari koje sam se ja za njega potrudila u zadnjih 10 dana, nabrojao je 2. Znam da se trudim puno puno više od njega. I čini mi se da je potpuno neopravdana ta optužba da ne vidim njegov trud – a i sitnice cijenim. Za njegov kamen sam bila spremna donjeti planinu. I puno njih me puno puta pitalo, pogotovo od našeg prekida – zašto sve to trpiš, zašto se toliko trudiš, zašto sve to radiš za njega, zar ne vidiš što on radi? I ja sam uvijek odgovarala da on to zaslužuje, da vjerujem u njega, da znam da me voli ne glede na to kako se ponaša... Uvijek sam bila na njegovoj strani, čak i sama pred sobom. I sada mi se za sve to zahvaljuje, samo na krivi način. Znanje iz moje škole nosi na fakultet i nadograđuje sa drugom, a pustio je da njegovu staru školu sruše i ne osvrće se za time, nije ga briga... Fakultet mu može ponuditi nešto novo, nešto više, a i on je zreliji i spremniji više se potruditi oko novog znanja. Odlučio se za taj smjer i vjeruje da je to ono što ga u životu zanima i zato ostaje pri tome. Zbrajanje ti i tako ne treba kada naučiš množiti...
Ne bi mi bilo teško kada bi mislila da nismo imali budućnosti, kada bi vidjela da on pati, kada nam ne bi bilo dobro. Ne bi mi bilo tako teško kada bi mislila da je izabrao dobar put (to sam mu i sama preporučila, sama okončala vezu da bi mogao ići putem koji mi se činio dobar za njega). Ne bi mi se srce paralo kada bi znala da mu Ona može dati ono što njemu treba. I ne bi mi bilo teško kada ne bi nestao iz mog života, umro – s njim se dogodilo ono čega sam se uvijek najviše bojala – nestao je. Nije da ne mogu bez njega – i tati sam davno rekla da mogu bez bilo čega, da mi može zabraniti i disati, ali ja ću preživjeti. Opet je isto – mogu bez hrane, vode, izlazaka, prijatelja, telefona, krova nad glavom, novca, partnera, njega... Ali sa svime time je puno lakše i ljepše živjeti. Ali tko je on da bi meni uljepšavao život? I zašto uopće?