Ima nečeg magičnog u splitskim autobusima. Počevši od samog naziva prijevozničke kuće, „Promet“. Naime, ka i svi nazivi nečega u povijesti, taj naziv, koliko god bija banalan, nakon nekog vrimena i česte upotrebe, jednostavno je dobija neku svoju osobnost, počeja živit vlastitim životom.
Odmetnija se sam od sebe, i posta treći, četvrti ili peti ili koji već član, svake splitske familije. Isto ka šta je to postala i „Slobodna Dalmacija“, i „Škver“, i „Trajektna“.
„Slobodna Dalmacija“ je postala tako draga i bliska, da se ono „Dalmacija“ s vrimenom izgubilo i mi smo odavno počeli u trafikama kupovat samo „Slobodnu“. Zna se šta.
Naprimjer:
„Jesi čita jučerašnju Slobodnu, a? Jes' vidija oni članak o Hajduku? Ma bome je čovik lipo napisa, svaka mu zlata vridi!“
„E, jesan, jesan, a di neće čovik lipo napisat kad smo zabili Dinamu dva, onako, sve ka da nećemo!“
Dobro, mogla san uzest za primjer i pobjedu nad nekim drugim klubom, al' ne bi bija takvi gušt. I naravno, pobjede Hajduka, ka i jubav prema Slobodnoj, dok je u njoj još bilo Pometa, Smoje, a poslin našega Ćiće, su stvar nekih drugih vrimena. Slobodna je odselila, a Ćićo piše za neke druge novine, puno slobodnije od Slobodne....
E, da, to su bile godine vedrijih judi.
Vedrijih, toliko vedrijih da je bilo vedro čak i kad bi umisto mi Dinamu, Dinamo zabija nama.
I da nam nije tu i tamo zabija, ne bi bija gušt. Ali, to su bila ona vrimena kad se još navijalo, kad se judski slavilo, i judski tugovalo zbog poraza.
Danas se onaj mali čovik, navijač, osjeća previše poražen sam po sebi, da bi moga onako lipo dilit tugu i sriću toga kluba, tog našeg umornog simbola nekoga sritnijega Splita, a i svita.
Stvar nekih lipših i lakših vrimena će, kako izgleda, uskoro postat i Škver. O tome ne mogu njanci pisat, a da mi se neka balota ne stvori u grlu.
Pa ću prić odma na „Trajektnu“.
Kad čovik to izgovori, misliš da nije ni reka bog zna šta, ali svako ko imalo poznaje Split, zna da se tu radi o onome dilu grada di dolazu veliki bili trajekti da bi nas pokupili i odnili put mira. Ko god oće nać malo mira, ode na neki svoj otok. Neko ima tamo nešto svoje, a neko ima nekog svog, u svakom slučaju, uvik se nađe načina za provest par dana u raju na zemji Brača, Hvara ili Visa.
Oni šta idu na Šoltu, e, oni to nisu izabrali, nego ih je Šolta „dopala“.
Zašto je bidna Šolta morala postat dil stare narodne kletve, ostaje misterija, ali za one koji ne znaju, kad ti se u Splitu neko jako zamiri, za osvetu je dovojno reć mu „Dopala te Šolta!“
Uz sve stvari koje se u Splitu pomalo minjaju i gube, meni se čini da „Promet“ sa svojin autobusima, ostaje ka neka konstanta. Dobro, minjaju se cijene karata, minjaju se i šoferi, ali samo generacijski, a mot in je isti već desetljećima.
Ti šoferi splitskih autobusa uvik izgledaju ka nekako poslovično mrki i grintavi, a kako i neće kad vozaju ovo nesritno pučanstvo doli gori od jutra pa do mraka. E, baš ta njihova namrgođenost mene razgali svaki put, jer san shvatila da postoji neka čudna harmonija između njih i njihovih putnika.
Neki šoferi slušaju muziku, neki puše, neki beštimaju na sav glas, neki se čak znaju i nasmijat, a neki zajebavaju putnike isto ka i putnici njih. E, ti su mi najdraži.
Neki dan se jedan požalija da mu je teško, a baba šta je jedva uspila uć u autobus bez težih fizičkih ozljeda, mu odbrusi:
„Je, teško ti je, a ti jedini u cilomen autobusu uvik imaš sigurno misto za sidit!“
Šofer, koji se prvo tija namrgodit, ka šta od njega i zahtijeva splitska šoferska tradicija, uvati se smijat i drekne za njon priko autobusa:
„Aj lipo kvragu stara, jes' me čula??“
Baba se nasmije sebi u bradu mangupski, a jedan joj se malac odma maka da sidne cerekajući se na sav glas.
Ma...ima nešto još uvik tako...splitsko, u tin splitskin autobusima....
Post je objavljen 27.01.2009. u 22:26 sati.