Dan prije nego ćemo se seliti Muškarac mi rekao "ti sutra nestani. Idi nekud. Nemoj biti doma jer mi samo smetaš". Tako mi rekao pa ti reci. Jerbo će on demontirat ormar, pak će krevet demontirat pak ja nemam što tamo radit. "Di ćemo spavat?" pitala sam . "Na madracima na podu" odgovorio je i bio je to kraj razgovora. Levant nestani.
Pak mi taj petak baš nešto nije bio sjeo. Mislim doći ću doma i ondak moram isparit. A vani zima. A onaj novac što je došao u moj novčanik već je nestao, nije ti ni novac što je nekad bio, što znači da ni po dućanima ne mogu.
I što?
Udruga Gepek bila je pripremala tajni sastanak. Bez mene. Sve su se dogovorile a mene nisu obavijestile. Kao zaboravile su. Kao mi smo mislile da ti znaš. Je kako bi znala pitam ja vas kako? No zasad ću se praviti kao da mislim da to bilo slučajno. To što me nisu bile obavijestile.
A kao što sam već rekla, od doma me otjeralo i baš mi nekako odgovaralao da u taj petak ne budem sama na snijegu ispred kuće. Stoga reko sebi "ma daj Levantica, nemoj bit ponosna jerbo ćeš se smrznut. Ti sad progutaj svoj ponos, odi na taj sastanak di te neće. Neće te jer si prepametna i prekulturna za njih eto zato te neće. A ondak ćeš im vratiti kad dođe ljeto, pak ćeš napavit sastanak za samu sebe a njih nećeš pozvati".
Zima je zima ljudi moji i nema se tu vremena za biti ponosan i nešto se vrijeđati.
Pokupila sam dakle svoje krpice i otišla iz kuće iz koje mi reklo "ispari" i krenula na sastanak koje su radile meni iza leđa.
No bolje bi mi bilo da sam ostala vani na zimi. Bolje!!!
Jerbo što?!?!?
Došla sam tamo kulturna i trijezna kakva uvijek i jesam. Ušla pristojno. Slika koju sam prvu vidjela bila je ova : Fulvusica jstoji na klupici i recitira hrvatsku himnu. Povuci ju ispravlja. Lorna plješće.
Eto, to je bilo prvo što sam vidjela kad sam ušla.
Ostali gosti stajali su u stavu mirno i držali se za srce. Sad, da li od toga što se himna recitirala ili od pogleda na pijanu fulvusicu , raskuštrane kose i mračnog pogleda ne znam ali tako je to bilo.
Ja sam se htjela okrenuti i otići, sram me ljudi moji bilo prići toj maloj grupici no me primijetila Povuci i krenula vikat :"Evo Levantice, evo levantice, evo levantice" pri tome lupajuć rukama po stolu.
Glave gostiju okrenule su se prema meni.
Što sam mogla, što pitam ja vas? Kiselo sam se nasmiješila , ipak odlučna da odem no tada je viknula Lorna "daj dođi već jednom. Evo demižonka. " te krenula pjevat :"demižonka malena mi smo vojska prava, svakog dana rastemo ko zelena trava". Mislim znam . Sve znam. Znam da ta pjesma neide tako, ali Lorna ju je tako pjevala.
Prišla mi je konobarica i pitala "vi ih poznajete?". Ja sam rekla "ne". Taman sam se treći puta okrenula da odem kadli se Fulvusica popela na stol s te klupice na kojoj je bila i odlučnim glasom rekla "Obraćam se Vama gostima ovog predivnog restorana. Dižem čašu u vaše zdravlje. Dižem čašu u zdravlje naše domovine Hrvatske."
Svi gosti morali su ustati i dignuti čaše. Ja sam opet morala stajati , nisam mogla zbrisati jer takav je trenutak bio. Domoljubni.
Onda je fulvusica ispila svoju čašu i rekla, još uvjek stojeći na stolu "A sada ćemo ispiti drugu čašu za moju sestru Levant. Levant simo dođi".
I što sam mogla, što pitam ja vas?
I dakle taj krnji sastanak bio je održan u tom i takvom krnjem tonu.
Konobarica mi je rekla "ipak ih poznajete" ja sam slegnula ramenima i rekla "je, ali kratko ih poznajem.". Pitala me "hoće li one to platiti? Znate napravile su velik ceh a i stalno plaćaju runde gositma".
Ja sam rekla "hoće vjerojatno. " i otišla sam se sjesti na mjesto u kutu. Skutrila sam se tamo i šutjela.
Kasnije je došla Nimphea. Nisu je prepoznale. Rekle su " a koja si ti?" Ona je rekla "ja sam nymphea". One su rekle "dobro neka si. jesi ti naša?" Ona je rekla "vaša nego čija bi bila?" . One su rekle "imaš ti posao?" Ona je rekla "negošto da imam". Tu je konverzacija bila završila jer je fulvusica skinula zavjesu sa prozora, ovila se njome i išla od stola do stola te se kucala sa svakim gostom i govorila "ja imam novi pončo".
Svaki je gost morao dati pokoju kunu za njezin novi pončo. No nije tu kraj.
Fulvusica je onda sjela uz prozor, do mene. Malo je šutjela a zatim se čuo krik :"evo bager!". Krik, ljudi moji. U restoranu je nastao tajac, jer smo pomislili , po tom tonu, tom kriku, tom vrisku da -evo bager- u njezinom jeziku znači da je potres? ili možda vatra? ili se avion srušio , tako smo eto pomislili. Pa smo svi u prvoj sekundi u panici skočili na noge. Bojali smo se ljudi moji, bojali, jer krik je bio očajnički.
No stvarno je bio samo bager.
Fulvusica je stišala ton nasmiješila se "bager sam vidjela, bager". Te je u takvom nekom stanju naručila konjak.
Povuci ju je dragala po glavi. "Dobro je fulvus, to je samo bager".
Nimphea se obratila gostima "naša je sestra kad je bila mala htjela biti bagerista. No nije mogla jer joj se lijeva ruka koči svaki mjesec. Zato je sada tužna jer kad vidi bager sjeti se da nije ostvarila svoj životni san".
Našto su gosti restorana plakali skupa sa fulvusicom. I dali joj još nešto kuna zbog lijepog ponča kojeg je imala.
Lorna je bila ljuta što se ona nije sjetila skinuti zavjesu i zaraditi tako nešto kuna pa je otišla van. Vratila se sa grudom snijega i stavila ju nymphei za vrat. Nimphea je ciknula. Onda se skinula. Onda su gosti počeli negodovati i gađati lornu vilicama. Ipak, nije lijepo staviti nekome grudu za vrat. Lorna im je počela uzvračati pepeljarama. Tako su neko vrijeme zrakom letjele vilice i pepeljare a onda se odjednom sve bilo smirilo. Muk. Tišina.
Zašto ?
Zato jer je Povuci bilo dosta. Te se stala na šank i mračnim glasom rekla "dosta je bilo o dosta je bilo". To je rekla oštrim glasom ali onda ju je ponijelo. Te je nastavila umirujućim tonom : "sada ćemo svi skupa odpjevati Internacionalu".
E to je bilo lijepo.
Kad je došla do onoga "...prošlost svu zbrišimo za svagda" ljudi izvan restaća, šetači i slučajni prolaznici bili su privučeni i spontano su počeli ulaziti. Uskoro se sakupila jedna oveća grupa ljudi koja je uzela Povuci na svoja ramena te su ju iznijeli van. I otišli u nepoznatom pravcu pjevajuć i vičuć "proleteri svih zemalja ujedinite se". Od tada ju nisam vidjela.
Ima toga još, ali ja to sve ne mogu opisati samo u jednom postu. Stoga ću nastaviti sutra.
Eto. Tako je to nekako bilo. I nikako drugačije.
Post je objavljen 19.01.2009. u 14:37 sati.