Ne idem polako i promišljeno
svojim cestama.
One ispred mene
poput zmija
skrivaju noge.
Gmižem.
Gušim se
u napadaju
tražeći smjer
ili barem drveni
putokaz.
U glavi vestern,
hitac ispaljen preko
stola na kojem je
čaša viskija
jedini zakon.
Žurim,
srljam
i ne brinem.
Sve ima svoje,
a i zmija nekad
promijeni kožu,
nekad i ona
dotakne asfalt.
I onda ju zgazi
auto u prolazu.
Post je objavljen 15.01.2009. u 17:46 sati.