Peti i zadnji faks koji sam upisao i jedini koji sam završio, imao je groznu kantinu.
Nikad nisam bio pri parama, a tamo je bilo skupo, prezadimljeno i bez duše, pa sam rađe s Božom gulio parizer i dućandžiju iza ugla.
Ipak, kad bi se zaletio u podrum PMF-a, upoznao bi neke od legendi, ljude koji su studirali godinama i desetljećima i uvijek prodali neku dobru dogodovštinu, trač ili pijanstvo nama novima za rundu ili samo tako.
Tamo sam sreo i jednog tipa kojeg ću pamtiti barem po tri stvari.
Najteži ispit na prvoj godini bila je Klima.
Ciklone, anticiklone, tlakovi, oblaci...
Malo previše fizike za moj ukus i apsolutno predosadan profesor za ičiji ukus, čiča od 75 s plavojkom asistenticom od 25.
Pa bi Božo, Trki, Cupi, Krešo i ekipa znali mudro eskivirat predavanja, što se odrazilo na padanju na prvim rokovima.
Ono, prepisao bi se pismeni, čemu nas je škola naučila, ali na usmenom – stani stoj.
Stari Riđan ponosan na svoju knjigu, i jako, jako zahtjevan kad mu se nešto treba objasniti a da to nije njegovim riječima.
I tako ja nakon drugog pada dođem u kantinu, razmeljem se da je teško i da sam u depri, kad priđe neki frčkavi rumeni tip veselih očiju i kaže – oš kupit prolaz za jednu pivu?
Pogledam ga i kažem – naravno.
Uz treću pivu mi je Keko rekao – kad ti profa stavi one kartice s pitanjima pred tebe na stol, dobro se zagledaj jer jedna od njih ima masnjikav kut, ono, mala žuta flekica. To ti je pitanje o temperaturi, naučiš ga za 15 minuta.
Jedan rok kasnije, bogatiji za trojku u indeksu uz još jednu pivu, od Keke sam saznao da je legenda o masnoj kartici krenula kad je Pero trgnuo tri Mirogojčeka za hrabrost prije ispita i mrknuo masni burek od sira i zaboravio obrisati ruku.
I da se prenosi isključivo pivopijama od povjerenja.
Nismo se prečesto družili sve dok čovjek nije ljosnuo godinu pa smo onda terenizirali skupa po lijepoj našoj i rušili rekorde u lokanjima i nespavanjima.
Iz tog su razdoblja i druge dvije priče.
Keko se naime bavio ronjenjem, pa je išao s Čigrom na Sjeverni pol.
Kad su kretali, odlučili su ponijeti 25 litara rakije za ekspediciju, ono, hladno je gore.
A već na Siciliji su proveli dva dana dok nisu našli nekog seljaka koji bi im nanovo napunio kanister od 25 litara.
Ubila me zavist.
Treća i najbolja priča se ustvari ne da dobro ispričat, ali ću probat.
Kad su došli do leda, Keko je morao za neku emisiju snimit tuljana izbliza.
Pa je došao na santu gdje je bio jedan.
I polako on prema njemu, kad ga tuljan skuži na nekih 50 metara, zatuli i digne peraju.
Keko se ukipi, a tuljan pobjegne u vodu.
Druga santa, drugi tuljo, ista priča. Tulj, peraja, hop.
Čovjek se tijekom dana doslovno smrzo, ne obavio poso i sav nikakav sjeo na rakijicu s lokalnim inuitom ter mu se raskravljen požali na nezgodu.
Eskimče udri u smijeh da kako su ti bijelci blesavi – pa buraz, tuljan provjerava jesi li njegova rasa – dakle, moraš puzat kao i on, i kad on tebi mahne, mahneš i ti njemu.
Sutradan, zadnji dan za snimanje, Keko legne na santu i krene puzat.
Jaja su mu postala kocke leda nakon deset minuta, ali je našao žrtvu i približavao mu se sporo ali uporno, metar po metar, tuuulj, tuuulj, peraja, peraja.
I opet tuulj, peraja, spikaju si oni tako sat vremena, dva, tri...
Izmučena omrzlina od čovjeka došla konačno na tri metra do tulje, ispucao dva filma, sve nježan i miran da ga ne prestraši, i konačno obavi posao.
E sad onako sleđen, smrznut, ukočen i nikakav konačno se digne na noge i čisto iz osvete izbelji perajama, pardom, rukama i jezičinom (neopisivo riječima) sirotoj životinji u facu.
A tuljo sav usran i zabezeknut, od očaja pokrije perajama oči i zabije glavu u led...
Odma se nasmijem kad vidim Keku kako svaki put prepričava sebe, tulju, puzanje, santu, izbeljivanje i oponašanje usranog lojnog perajaša...
S Kekom sam se zadnji put vidio pred desetak mjeseci.
Tunkali smo kikiće u bazenu na Bebama Ribama.
Nismo stigli popit pivicu, ja ne pijem kad sam s Rokom, a mislim da je i on bio dosta stao s tim.
Jučer je umro profeseor geografije Srećko Trajbar Keko.
Od srca.
72. godište.
Bože, čemu uzimanje dobrih i veselih ljudi prije roka? Čemu?
Serem te živote...
Apdejt:
Samo osvrt na naslovnicu blog.hr-a, Srećko mi nije bio prekrasan prijatelj nego samo jedna jako draga osoba kojoj bi se stvarno od srca razveselio kad bi je vidio. Ili ga se samo sjetio... I sad mi je žao ko psu što bar još jednu pivicu nismo uspili popit. Al vjerojatno me čeka gore s jednom... Živio Keko.
Posljednji ispraćaj je na mirogojskom krematoriju u subotu u 12.30.
Post je objavljen 15.01.2009. u 09:33 sati.