U trenutku dosade sam se sjetila da ovaj blog postoji i da već mjesecima nisam ništa napisala. Pročitala sam Čorkin post koji me potakao da nešto napišem o obitelji. Inače nisam osoba koja razmišlja o takvim stvarima.
Napisala je/si kako obitelj uvijek nekako stavljamo na stranu. U potpunosti se slažem s njom/tobom. Otkako sam otišla u Osijek na faks samo jedan vikend nisam došla u Vinkovce i tada sam nešto shvatila, al' opet nekako silim to da što manje vikendima dolazim kući iako znam da će mamu i tatu to rastužiti. Ja sam u obitelji najglasnija i kad god dođem kući tata kaže da je odma sve življe, galama, smijanje. Uvijek sam šašava bila, a i ostat ću. :D
Nego, da se ja vratim na ono o čemu sam krenula pisati. Shvatila sam da su naši roditelji najsretniji kad smo kod kuće, ma kakve gluposti radili...kako glupavi znamo biti teško shvatimo...ja sam shvatila...znam da su moji zadovoljni i kad dođem kući i cijeli dan sam zatvorena u sobi jer učim, jer jednostavno, kod kuće sam, osjete to, mogu kad god požele proviriti u sobu, al' ne ja im uporno hoću to uskratiti jer bi ostala u Osijeku i ništa ne radila ili bi isto tako učila. Živcira me sto stvari kod kuće kad učim, al' to se može riješiti, al' ne, ja moram tupiti da ne mogu učiti kod kuće. Vjerujem da ima i drugih koji se tako ponašaju i nadam se da će shvatiti to, kao što sam i ja. Možda je malo glupav post, al' eto...htjela sam nešto napisati na tu temu jer me nešto potaklo i dosadno mi je...ko zna, možda bude još postova za manje od godinu dana. :D
Post je objavljen 11.01.2009. u 01:43 sati.