Marketing
Jedan dan na bazaru u Stambolu...
Išo sam kupit ratluke, čajeve, začine, magnetiće i džezvu za sebe.
Općenito volim vidit papirić na kojem piše cijena i onda dat papirić na kojem piše novac za isto.
Ali džaba...
Istočni svijet smatra da se za svoj proizvod, bio on kupljen, prekupljen ili napravljen – treba cjenkati.
Kulturno je poštivati narode i običaje, ali ja stvarno njih ne razumijem.
To ide tako da ti pitaš pošto potkova, a on ti kaže sve osim kolko košta, pa se vrijeđa, pa se duri, pa te pravi glupim, pa ti proda i gleda te ko pseto i trlja ruke zbog idiota sa zapada sretan što ti je uvalio kevlarni ular od zerdava za 700 kuna što ti ga je ponudio za 1500 a vrijedi 5.
Dakle, Klara, moja najdraža frendica i ja
lunjamo bazarom praćeni pogledima i pokojom seljačkom upadicom.
Ja oduševljen mirisima, kičom, drangulijama i glupostima, ali malo razočarat jer nema ničeg na što sam ciljao.
Konačno vidim lijepu džezvicu.
Efendim, pošto džezva?
Efendim, odakle ste.
Hrvatistan.
Oooo, Miki Rapajić!
(Odma se sjetim Lisabona i milijuna Šokote i oblije me znoj). Ahahah, simp, simp, al pošto džezva...
200 kuna. Za tebe jer si Hrvat. Umjetnički rad.
Gledam kinesko smeće u ruci i odlazim dok frajer viče zamnom 190, naravno u lirama...
Klara je majstor za te stvari.
Čudi se, cjenka, ne vjeruje, vraća...
Gubi pola sata života ali dobiva što hoće dok ja buljim u makramee, maramee i ono za trbušne plesačice od sintetike.
Kupujem poklone (nek mi se neko proba žalit na ratluk od ruže i lažni cedevita-originalni turski čaj) kad mi oko zapne za jednu slatku stvarčicu.
Kad sam predavao u školi A. Šenoa, bila mi je fora šestašima dat zadatak da donesu neki predmet iz države ili regije koju bi učili pa bi dobili peticu iz zalaganja.
I bilo tu bumeranga, kamenih ruža, štitova, svega, kad jedan dan mi o Bliskom istoku, a mali Mirza kaže – profesore, donio sam nešto, mogu pokazat ljudima?
Reko, samo ti pokazuj, odi pred ploču.
I ja pitam redara da ko fali, što smo zadnji put radili, upisujem gradivo...
A razred tih ko Sibir.
Bulje u Mirzu koji nešto kopka i slaže prod pločom.
Lagano se okrenem prema njemu, a buraz složio nargilu od metra.
Ako me onda nije šlag trefio...
Znam ja da ljudi to pućkaju i divane, i da unutra ne ide nužno ni hašiš a bogami ni votka i da je navodno divno opuštajuće uživati u aromi limuna, jabuke i naranče...
Ali usred šestog be...
Al sve je dobro svršilo jer niko nije uletio.
Uglavnom, wetpipe je sjajna stvar, kao da gutate prdac od jabuke i lagano bi se navuko da u wetpiparnici Turci stalno ne igraju backgamon nervozno bacakajući kockice što brate iritira do bola...
Ali vidio ja nargilu, slatku, crnu, više ko ukras nego zaozbać, pa da pitam tipa pošto je, čisto da zadovoljim opću kulturu.
Dobardan
Dobardan
Pošto nargila
Odakle ste
Hrvatistan, ali ne želim kupiti, molim vas, pošto je...
Savo Milošević!
Ne, on je Srbin, nego možete li mi reći cijenu...
Prijatelju, ja nisam običan trgovac kao oni lopovi (pokaže prstom na susjedne štandove). Ja imam kvalitetu. Da se predstavim, ja sam Mehmed... pruža mi ruku, skidam rukavicu, rukujemo se
Ja bi vas stvarno molio...
Gledaj, drugi bi te pokrali, ali ja nisam takav, dat ću ti ovaj duhan, ovaj ugljen, ovu vodu, ovu rezervnu pipu (jel to ovaj puno gledo TV prodaju!?) jer mi se sviđaš, samo zato jer mi se sviđaš...
Klara, ajmo, ovaj ni ne zna pošto mu je roba.
Čekaj! Ruka na ramenu. E to ne volim...
Gledaj, drugi će ti prodati govno, a samo Mehmed ti garantira da ćeš uživati u ovoj nargili!
Al stavio bi je na ormar da je želim kupit ali je ne želim kupit dok mi ne kažeš pošto je jer sam te osam puta pitao pošto je...
Prijatelju. Ovo je fantastična nargila, gledaj... rastavlja je. Skupljam Klaru i kažem, idemo...
Ne, stani, evo, dobiješ i rezervni šaržer... Reče i trči po digitron. Reko, ajd da čujem i to.
Evo, zato jer te cijenim – 75 lira (300 kuna).
Eto. Hvala, živio.
Čekaj, ma dat ću ti za 60.
Boook.
OK, reci koja je tvoja cijena.
Ma 20, kolko oćeš, rekao sam ti da me samo cijena zanima.
Opet me lovi za rame – Evo, ubijaš me, djeca mi gladuju, ali za 50 je tvoja.
Hoću cijenu, neću kupit, hvala još jednom. Skidam ruku s ramena.
Stani! Dajem za trideset.
Doviđenja.
Zadnji stadij ludila je kad skače ispred mene sav zajapuren, rumen i prijeti mi prstom – Evo pseto, dajem ti je za dvadeset lira kad si tako jadan, nosi je...
Iz principa kažem da se makne ispred mene i bude pristojan i da mi ne pada napamet išta kupovati na silu.
Frajer počinje vrijeđati i jako ružno psovati, reperi bi mu kapu skinuli, a ja odlazim bez okretanja dok mi iznutra vrije i još dosta dugo čujem njegov glas.
Klara me pogleda i kaže – sad si ga uvrijedio...
A žao mi je.
Iza ugla pitam pošto takva ista nargila, tip mi kaže 25 lira.
Svašta...
A tek kaj je bilo na Cipru...
Nema busa s aerodroma, nema vode, grijanja, ustopirao 11 Kurda građevinara...
Puni se ova mala!
create your personalized map of europe
or write about it on the open travel guide
Ko misli da je zaslučio DVD i bombonjeru Leta 3 nek mi se javi pa da suzimo krug jer niko nije oduševio odgovorom u prvom krugu a bombonjera se suši...
Post je objavljen 07.01.2009. u 23:37 sati.