Pregled posta

13. Value of a single rose

- Više ne crtaš - rekla sam Alistairu to jutro.

Bila sam opet u Hogwartsu. Nakon što sam provela tjedan dana u sv. Mungu, napokon sam se opet osjećala sigurno. Ponovno sam bila okružena poznatim mirisima i ljudima. Ponovno sam bila na sigurnom.

- Znam - odvratio je.
- Zašto?
- Ne uspijeva mi više - rekao je. - Što god pokušao. Više ne mogu.
- Kako to?
- Ne znam. Svaki put kad uzmem olovku, crtam... nas.
- Zar je to loše?
- Pa... nismo baš u najpristojnijim pozama.

Nasmijala sam se.

- Što ako je to jednostavno nešto što moraš? - pitala sam ga. - Izbaci to iz sustava.
- Kosa mi čudno ispada - odgovorio je. - I tvoja i moja.
- Pa što? Ne moraju svi odmah znati da smo to mi.

Čula sam kako se smiješi. Prišao mi je s leđa i prešao mi prstima preko trbuha. Zadrhtala sam. Osjetio je to.

- Tvoji prsti... - počela sam.
- Što?
- Hladni su.
- Svijet je i službeno poludio - nasmijao se. - Tvoji prsti su inače hladni.

Uhvatio me za ruku.

- Sad su topli - dodao je.
- Mislim da je to zbog nje - rekla sam.
- Da, vjerojatno.

Zagrlio me s leđa.

- Ni ti više ne sviraš - rekao mi je.
- Ali ja nikad nisam pretjerano svirala - rekla sam.
- Izvlačiš se.

Okrenula sam se prema njemu.

- Znaš što? Ti crtaj, a ja ću svirati - rekla sam. - Kompromis.
- Pošteno.

Poljubio me.

(...)

Osjetila sam udarac. Bezbolan, dapače nježan. Prvi udarac moje kćeri.

Pustila sam gitaru, prešla sobu i uzela Alistairove ruke. Čula sam kako blok i olovka padaju na pod, zvuk olovke koja se kotrlja po podu, no nije me bilo briga. Stavila sam njegove ruke na svoj trbuh. Još jedan udarac. Slijedili su ga novi.

Znala sam da se Alistair smiješi kao i ja. Moja kćer, naša kćer bila je živa, zdrava i sretna. Na trenutak sam pomislila da pleše.

- Priroda je ponekad jednostavno čudesna - rekao je Alistair. - Ne boli te to?

Odmahnula sam glavom. On me zagrlio. Pomislila sam da ću zaplakati koliko sam bila sretna.

- Sjećaš li se prve stvari koje si mi rekla? O mom glasu? - pitao je.
- Zvučiš kao da poznaješ vrijednost jedne jedine ruže. Zar ne?
- Da. Pa, ovo nadmašuje bilo koju ružu.

Poljubio me.

- Uopće nisam rekao roditeljima da si trudna - rekao je.
- Ni ja svojima - odvratila sam. - Moglo bi ih to prilično šokirati.
- "Dragi mama i tata! Postat ćete baka i djed. Andromeda vas pozdravlja. Voli vas Alistair."

Osmijehnula sam se, ali na trenutak me to uistinu zabrinulo. Što bi moji roditelji rekli da saznaju da sam trudna?

- Poznajem taj izraz lica - rekao je Alistair. - Reći ćeš im. Misliš da bismo trebali ići zajedno?
- Bit će svakako lakše - odvratila sam.

Osjetila sam njegove hladne prste oko svojih. Trenutak kasnije više nismo bili u Hogwartsu.

- Gdje smo? - pitala sam.
- Pred kućom tvojih roditelja - odvratio je. - Onoj u Londonu.

Duboko sam udahnula.

- Što god se dogodilo, ja sam ovdje - rekao je.

Pokucala sam na vrata koja su mirisala na cedrovinu. Čula sam korake s druge strane i okretanje kvake. Miris moje majke pomiješao se s mirisom vrata i prostora iza njih.

- Sophie! - uskliknula je i zagrlila me, no ubrzo se odmaknula.

Znala sam da gleda u moj trbuh.

- Želite li nam možda nešto reći? - pitala je. Nisam prepoznala taj ton.

Ušla sam čvrsto držeći Alistaira za ruku. Prepoznala sam miris svog oca pomiješanog sa ostalim mirisima u prostoriji.

- Što se događa? - čula sam mu glas. - Sophie?
- Ja... - nisam znala kako da to kažem.

Alistair mi je jače stegnuo ruku. Duboko sam udahnula.

- Trudna sam - protisnula sam.

Čula sam glasan tresak i zvuk razbijanja stakla, a Alistairova ruka je napustila moju. Potom najstrašniji zvuk koji sam ikad čula - krckanje.

- Prestani! - čula sam mamu. - Erling! Dosta je!

Mirisi mog oca i Alistaira su se odvojili. Prišla sam Alistairovom. Ležao je na podu. Izvukla sam štapić.

- Gdje? - pitala sam ga prestrašeno. - Ne miči se. Gdje?
- Rebro - odgovorio je šaptom. - Zadnje. Lijevo.

Nježno sam prstima prelazila preko njegovih rebara, brojeći. Vrh sam štapića nježno položila na kost i promrmljala čaroliju.

- Pasji sine! - čula sam svog oca iza sebe.
- Tata! - rekla sam. - Nije on kriv!
- Ma nemoj?!
- Mogla sam ga odgovoriti!
- Ha! On je iskoristio slijepu, naivnu budalu kao što si ti!
- Erling! - čula sam mamu.

Nisam mogla vjerovati da bi moj rođeni otac rekao tako nešto.

- Nije tako mislio - rekla je mama.
- Mislio je svaku riječ - odvratila sam zadržavajući suze.

Osjetila sam kako se Alistair podiže i sjeda kraj mene.

- Ne želim više biti ovdje - šapnula sam mu u uho.

Ustao je s poda, a ja sam slijedila njegov primjer. Čvrsto mi je primio ruku i okrenuo se na mjestu.

Hladan mi je zrak šibao lice. Osjetila sam Alistairov dlan na svojem licu. Vrhom palca obrisao mi je suze iz kutova očiju.

- Ne slušaj ga - rekao je tiho.
- Svi će to pomisliti - rekla sam odmahujući glavom. - Svi.

Nije odgovorio.

- Gdje smo uopće? - pitala sam. Nisam razaznavala ni jedan miris oko sebe osim njegovog.
- Pred kućom mojih roditelja - rekao je uz uzdah.
- Nisam sigurna da sam raspoložena za tako nešto.
- Hoćeš li se moći sama vratiti?

Kimnula sam.

- Mrzim biti odvojen od tebe - rekao je.
- I ja - odvratila sam.
- Neću dugo.

Okrenula sam se na mjestu. Rematerijalizirala sam se u našoj spavaonici.
To je bilo neobično. Dumbledore nikad nije skidao zaštitu s Hogwartsa.

Nije me to pretjerano zanimalo. Samo sam htjela na trenutak biti na miru, sama. Krenula sam prema krevetu. Stala sam na nešto. Sagnula sam se i podignula s poda crtaći blok. Alistairov crtež na kojem je radio ranije bio je dovršen. Namjerno su crte bile potegnute deblje kako bih i ja mogla "vidjeti". Prešla sam rukom preko svake linije.



Njegova kosa je bila nešto kraća, a moja nešto duža, no to smo bez sumnje bili mi. Prenuo me glasan prasak. Alistairove ruke isti su se trenutak našle oko mog struka. Poljubio me u obraz.

- Pronašla si crtež - rekao je tiho.

No nisam mu odgovorila. Okrenula sam se prema njemu, zaključavši mu usne u strastven poljubac. Povukla sam ga na krevet. U tom sam ga trenutku trebala. A on se nije nimalo bunio.