Da, ne zna nitko tko nije bio. Možda vam je poznata ta rečenica ako ste čitali knjigu Koko u Parizu. A ja sam bila. Na dočeku. I mogu vam reći da je Pariz jednostavno fenomenalan grad. Jednostavno predivan. Ova 4 dana provedena u Parizu su jako malo za upoznati cijeli grad, ali ono što sam vidjela me fasciniralo. Ipak, jednu stvar ne mogu prežaliti – Louvre. Glavni razlog mojeg posjeta Parizu, naravno uz penjanje na 3. etažu Eiffelovog tornja, ostao je nedosanjani san, bar još neko vrijeme. U planu je bio 31.12., a zbog ogromne gužve zatvorili su ga prije kraja radnog vremena. Tako da, morat ću se vratiti. A onda ću 5 dana samo u Louvre ići i provoditi tamo par sati. Razmišljala sam da bi bilo najbolje ići po ljeti jer nitko nije lud da ide u Pariz po onim vrućinama. Ali, vidjet ćemo. Život je dug, ima vremena. Šta se tiče Eiffelovog tornja, 3 puta sam dolazila do njega. Inače, navečer na svaki puni sat počne svijetliti pa sam ga morala snimati, zbog čega smo frendica i ja 31.12. u 10 navečer išle s metroom sa Champs Elysees do Eiffela (to je 5 stanica metroa+hodanje), obavile posao i vratile se na doček. Naravno, kao budale smo očekivale nezaboravni vatromet koji je otkazan iz sigurnosnih razloga. Kojih, neznam. Možda jer su u predgrađima Pariza palili aute. Šta se metroa tiče, mislila sam da nikad neću skužiti kako funkcionira, ali prema metrou, busevi u Rijeci su prekomplicirani (za tramvaje u Zg neznam jer se još nisam vozila). 1.1. smo išli na Eiffelov toranj čiji se vrh iz podnožja nije vidio zbog magle. I kad smo došli na 3. etažu dočekala nas je magla, a obrise tla moglo se vidjeti jedino uz malo naginjanja (bez brige, cijela 3. etaža je pokrivena mrežom, nemoguće je ni pasti ni skočiti). Ali bez obzira na sve, i to je bio doživljaj i pol. Bilo je još mnogo toga: Versailles, večera u francuskom restoranu u Latinskoj četvrti (prejela sam se), Consiergerie (bivši zatvor u kojem je i Maria Antoinette čekala svoj kraj) i poznata Notre dame u koju se nisam ni trudila ući jer je red ispred ulaza bio jako jako dugačak. Sve u svemu, bar sam imala priliku pričati francuski negdje osim u školi.
I stigla nam je i 2009. godina. Pa, kao i svake godine osvrnut ću se na onu prošlu. Ne mogu reći da je bila loša godina, ustvari, možda je bila i najbolja u mom životu, pogotovo prvih 6 mjeseci, onih drugih 6 je sve polako išlo nizbrdo, ali pokušavat ću se držati onoga: Pamtim samo sretne dane. Osvajanje državnog školskog prvenstva u rukometu, prolazak ispita iz teorije za vožnju skoro pa na blef bez puno učenja, osmijeh koji nisam skidala s lica u to vrijeme,sreća na svim područjima... To su ti sretni, presretni dani koje treba pamtiti. Iako sam na početku godine doživjela da me netko povrijedi i izda ko nitko nikad u životu, gledajući samo 5.mjesec dobila sam odštetu za to. Život možda ipak katkad daje odštetu za patnju. Ali ta odšteta traje jako kratko. E, onda je došlo ljeto, i moj 18. rođendan, i posao na kojem sam upoznala super ljude s kojima sam i dalje u kontaktu. Ali to ljeto je bilo nekako monotono, samo posao i doma, uglavnom bez izlazaka. Pa je došao maturalac – Španjolska. Bilo je i tamo dobrih stvari, ali sam isto tako pogubila jako puno živaca. A i bila sam bolesna šta me iscrpilo, pa sam vukla prehladu sljedeća 3 mjeseca. I onda je sa početkom škole počeo šou i sva moguća sranja. Ali pamtit ćemo samo sretne dane pa nećemo o tome. Kraj godine završio je u Parizu – gotovo pa i nije moglo bolje, bilo bi bolje da je jedna nijansa bila drukčija, ali nećemo opet tražiti dlaku u jajetu i tugovati stalno za onim što nemamo. Pokušajmo se bar malo,malo,malo zadovoljiti onime što imamo. Šta se tiče prošle godine, ne mogu reći da baš žalim zbog nečega. Možda jedino zbog prvog ispita iz vožnje kojeg sam roknula. Zašto? Znam da će većini ljudi koji ovo budu čitali to zvučati kao izvlačenje jer se svi koji padnu moraju nekako opravdavati, ali ja sam jednostavno takav pehist da se baš meni to moralo desit. Žao mi je šta tog 1.10. nisam obukla duboko dekoltiranu majcu. Možda bi onda onaj stari perverznjak bio sretan pa me ne bi rušio zato jer na skretanjima kad nisam stala nisam prebacivala u prvu. Ali, budući da sam imala majcu na lubanjice... Najrađe bim uzela gumicu i taj dan izbrisala iz svog života. Da me s razlogom rušio, ne bim niš rekla, ali kad ispada da je dekolte razlog... Tuga i žalost. Najviše mi je bilo žao zbog 340 kn koliko košta ispit. Mislila sam čak i odustati od svega jer kakvog smisla ima da znaš vozit ako će te neka budala jebat u mozak zato jer mu je tog dana neki član obitelji ili tko već završio u bolnici ili zato jer nisi imala dekolte, ili zato jer mu jednostavno nisi bila simpatična. Sva sreća pa nisam odustala, nego sam 3 tjedna poslije išla na ispit i prošla kod normalnog ispitivača, i to ne zbog dekoltea koji sam taj put stavila, za svaki slučaj.
Šta se tiče ostalih stvari, žalim za jednom, ali ta se desila još davne 2007. na kraju. Međutim, nepopravljiva je. Možda jedino isprikama i dokazima da ti je doista žao... Ali, vidjet ćemo...Dokazivanja nikad dosta, a prilika premalo.
Od želja za 2009. godinu izdvajam 3: prva je ona moja najosobnija i neću je imenovat, samo znam da ću dat sve od sebe da se ostvari. Druga bi bila upis na faks, po mogućnosti bez plaćanja. Treća da me prestanu više bolit ta jebena leđa (kao posljedica prometne od pred 2 godine) – i na tome ću poradit. I kao i svake godine, želim da nitko od ljudi koje volim i od onih koje poznam ne umre, i želim da ostanem dobra sa sadašnjim društvom i da nas faks ne razdvoji. I naravno, nastavljam dalje sa onim šta obožavam – putovanja. Ne znam još točne destinacije, to ću vjerojatno mijenjati u hodu, ali možda Amsterdam, Budimpešta (makar sam tamo bila 3 puta htjela bim opet), Beč, Prag. Ne kažem da ću sve to ostvariti ove godine, ali imam u planu nešto od toga. I jako bi htjela otići u Irsku, ali neznam koliko će to biti moguće. Uglavnom, nešto od navedenog će biti.
I to bi bilo to... Veliki pozdrav svima i sretna nova 2009.!!!
Post je objavljen 03.01.2009. u 22:16 sati.