Ne znam dal samo ja tako ili svi imamo neke stvari iz prošlosti koje nas, ne bi rekla sputavaju ali nekako duboko u nama čuće i onda izađu van onda kad je to najmanje potrebno.....
Ja sam osoba koja voli bit na čisto sa svime u životu.... volim znat na čemu sam...
I mogu reći da je 99% stvari u mom životu onako kako ja to hoću ili onako kako sam ja htjela napraviti.... osim jedne.....
Sve moje veze prije mog muža znam kako su počele i znam kako su završile i zašto su završile... osim te jedne koja mi neda mira....
Bio je visok, plave kose, zgodan dečko..... taman onako kak sam si ja zamišljala....... Karakterno smo si odgovarali (a pod time mislim da smo oboje bili jakog karaktera).... ma, sve je bilo super......
Da bi ON u jednom trenu htio da se ja preselim k njemu... meni je to bilo relativno brzo s obzirom da smo hodali tek mjesec dana.... nije da nisam htjela, da me se krivo ne shvati već nisam htjela to svojim starcima priuštiti s obzirom da sam se tek nedavno prije toga vratila doma od zaručnika s kojim sam hodala i živjela 5 godina... bilo mi je prebrzo....
I s vremenom je ljubav ostala po strani a to neslaganje oko mog doseljavanja nekako isplivalo na površinu... pokušala sam mu objasniti zašto mi je to još rano ali on je to protumačio na totalno krivi način.... i tako smo se razišli....
S vremenom ja upoznala svog muža, udala se.... netom poslije i on se oženio.....
Da bi pred godinu dana na posao došla raditi njegova kuma (za koju ja nisam znala tko je) i nekako kod nje doma u razgovoru spomenula je mene i došli su do zaključka da sam to ja......... A ta ista kuma je zbilja fantastična cura, jako se dobro slažemo... i svaki dan mi kaže da nemože prežaliti šta se ja i ON nismo oženili.....
A ispričala mi je da me nikad nije mogao prežaliti....
A da ga vidim na razdaljini bližoj od 10 metara imam osjećaj da bi me šlagiralo....
Eto, danas se i to desilo.... vidla sam ga.... lakše bi mi bilo da me je ignorirao, okrenuo glavu na drugu stranu i pravio se kao da se nikad nismo ni poznavali, ali ne....... on je gledao u mene pogledom koji mi se urezao u pamćenje...... i kako je odlazio nije skidao pogled s mene..... meni se noge odrezale i još mi drhte ruke...
Mislim, realno....šta smo imali, imali smo... povratka nema..... da mi je žao šta sam na takav način izgubila jedinog čovjeka s kojim sam htjela biti, da žao mi je.... ali život ide dalje.... izabrali smo svaki svoj put, nismo se borili jedan za drugog i sad nam je obojci žao.....
Da rasčistimo, ja obožavam svog muža i mislim da nitko na svijetu me ne bi volio tako kako me voli on (rekla mi je nekad moja baka "udaj se za onog koji tebe najviše na svijetu voli a ne za onog kojeg ti tako voliš")....iako se nisam vodila tim riječima kad sam se udavala.... al ima nešto u toj rečenici....
Kopka me, muči me.... i svako malo mi padne na pamet šta bi bilo, kakav bi moj život sada bio da sam ostala s njime.... možda griješim jer razmišljam o tome ali ne mogu si pomoći....
Pozdrav, društvo
Post je objavljen 22.12.2008. u 15:05 sati.