mogući kraj (version 1.) :
Pojeli su ručak u tišini. Mama je stavila suđe u perilicu. Tata je obrisao stol. Malena je spremila kruh. Donko je vratio cvijeće na stol.
Zatim su u tišini otišli svako svojim poslom. Mama u kupaonicu da rasprostre rublje, tata u sobu sa novinama, Malena u svoju sobu gledati crtiće koji su se uz titlove vrtili na njezinom televizoru. Donko u svoj kutak stana da malo prilegne, odmori i izbistri glavu.
Pokušao je zaspati. Pokušao je meditirati. Pokušao je razmišljati o poslu. Pokušao je razmišljati o biciklu. Pokušao je razmišljati o knjizi koju je čitao. Pokušao je gledati televiziju. Pokušao je slušati instrumentalnu muziku na slušalice. Pokušao je pospremiti svoje knjige u regalu. Pokušao je rasporediti postere po sobi. Pokušao je pogledati koje pinkale rade a koje ne, da bi one koje ne valjaju bacio. Pokušao je počistiti ladice. Pokušao je....svašta je pokušavao ali koncentracije nije bilo. Vrtio se po sobi ko muha u paukovoj mreži. Što se više vrtio sve se više zapetljavao. Soba je počela dobivati izgled skladišta. Što je više pokušavao to je veći nered stvarao.
Zatim je legao na krevet , pokušao se smirit. Rekao samom sebi. "Idem se otuširat". Zatim "idem si pripremit što ću obuć, moram bit uredan i čist. "
To je nekako išlo. Izvadio je iz ormara smeđe hlače i novu vestu koju mu je ona bila kupila. Zatim je uzeo ručnik, uzeo odjeću sa sobom te krenuo u kupaonu.
Pod tušem je pomislio "hmm. Možda je bolje da ne ponavljam još jednom. Možda je bolje da imam dvije rečenice u rezervi. "
To mu se činilo mudrom odlukom. Malo se dvoumio no na kraju je zaključio da će tako biti puno bolje. Ako ima dvije rečenice , situacija će po njega biti puno bolja.
Otuširao se, obukao. Počešljao pomno.
Pogledao je na sat. Bilo je šest sati i deset minuta.
Uzdahnuo je duboko. Pokušao se osmjehnuti ali nije išlo. Lice mu je izražavalo zabrinutost i punu koncentraciju. Osmjeh nije mogao proći kroz to.
Otišao je u hodnik. Odabrao smeđe cipele. Obukao jaknu. U đep je stavio žvakaču, još jednom duboko udahnuo, pozvonio dvaput a onda jednom, znak za izlazak, te izašao van.
Htio je trčati.
No ne može doći uspuhan. "Moram hodati. Polako ću hodati. Nije to daleko. Razmišljaj o poslu" , silio je samoga sebe.
Došao je do njezinog stubišta. Još jednom uzdahnuo duboko. Znao je ,ako sad stane neće moći dalje, dakle mora ravno do zvona i pozvoniti , brzo se popeti stepenicama i reći. Odmah reći.
Pozvonio je dva puta kratko dva puta dugo. Interfon se oglasio svojim čudnim piskutavim zvukom. Otvorio je ulazna vrata od stubišta. Penjao se stepenicama, svaka iduća bila je sve teža.
Na njezinom katu vrata su bila pritvorena. Pokucao je.
Nitko nije došao otvoriti. Pokucao je još jedamput. Ništa.
Stajao je tamo razmišljajuć što da napravi, a onda je otvorio vrata i zakoračio u stan. U hodniku nikoga nije bilo. Zakoračio je dalje u dnevnu sobu.
Za stolom sjedili su Ona, njezina mama i njezin tata. Gledali su ga šutke.
Donku su se odrezale noge. Sajao je tamo pod njihovim pogledima.
"Što da radim? Ovo nisam očekivao , ovo nisam predvidio. Što sad da radim? Zašto su svi tu? Zašto me tako gledaju. Optužuju me? Ne optužuju me? Možda se to tako radi? Možda kod njih tako rade, da su svi na okupu?" krenuo je maraton u njegovoj glavi.
Na komodi iza stola stajalo je cvijeće. Ono od jučer. I stajala je kutijica s prstenom. Primijetio je to. Cvijeće je bilo u vazi.
"Znak? Dobar znak? Da me neće ne bi stavila cvijeće u vazu. Bacila bi cvijeće sigurno. Kad me ne bi htjela. I prsten ne bi bio uz cvijeće. "
sve te misli prolazile su njegovom glavom brzinom svjetlosti.
"Što sad očekuju? Zašto nije sama? Zašto su svi tu. Ne mogu pred svima izgovarati , ne mogu , ne mogu".
I onda, najednom, kao da se nešto posložilo u njegovoj glavi. Nastao je mir. Znao je što mora napraviti. Znao je bez nekog razmišljanja, bez predviđanja, bez planova. Jednostavno je znao.
Mirno je došao do komode. Uzeo je prsten. Iz vaze je izvadio jednu bijelu ružu. Stao je pred Nju i rekao "Ja te volim i htio bih da se udaš za mene imam još jednu rečenicu za iskoristiti nakon ove". Rekao je to mirno i smireno. Onako kako treba.
Na njezinom licu pojavio se osmjeh. "Ja imam svih 5 rečenica čuvala sam ih za danas jučer sam bila razočarana danas sam sretna da udat ću se za tebe".
(o.a. ovo je jedan od mogućih krajeva priče. to je kraj za romantičare. da je po mom ja bi ju poslala da mu izbuši gume od bicikla, a prsten bi rastalila i zlato odnijela zubaru da napravi zube od njega. pa bi imala zlatni zub. ona mislim. pa bi svaki zlatni zub predstavljao jednu prošnju. i još bi namjerno ju poslala da potroši sve rečenice tako da ne može reći da. ona bi htjela al ne može jer je sve potrošila. i još bi ....)
Post je objavljen 17.12.2008. u 09:53 sati.