Probudim se jedva. Dovučem do kuhinje gdje me čeka topla kava. Popričam s mužićem, ustvari on priča, a ja još drijemam. Zajebava me da je ostalo još palačinki od jučer. Velim da nije, a on na to veli da kako nije kad ima u frižideru jaja i mlijeka, a u ormariću brašna...
Napravil mi je jučer palačinke. Tople su me dočekale kad sam došla s posla. Miris palačinki me oplahnul čim sam ušla u haustor. Pojela sam ih sedam. Nažderala sam se ko prase tak da sam mu zaprijetila da ih više ne smije radit – barem jedno deset dana. Mislim, je da mogu pojest, je da nisam debela – još. Zasad mi metabolizam radi kak treba, al mi se čini da to ne bu bilo još tak dugo. Imam pred sobom samo tri, četiri godine prežderavanja i nedebljanja. A onda će hormoni počet radit svoje, a guzica i trbuh će počet rasti. Naravno, ak bum jela palačinke. A bile su tak fine i tanke vrag ga dal...
Nakon kave skuham žgance tak da ima kaj stari za jest uz saft kaj sam ga smotala dan ranije. Odem u kupaonicu i pogledam se prvi put danas u ogledalo. Bate. Svaka mi las svoje kolo vodi. Nekek se počešljam, neke dijelove smoćim, neke raskuštram i mislim si ko ga jebe, bum na glavu tak i tak nabila kapu, pa me nitko ne bu vidjel. Nekak se obučem u prve stvari kaj sam dohvatila s fotelje. Nekak se našminkam i ode na posao.
Putem mislim kak je sve zajebano – posao, starci i tak to. Jedino mužić je svijetla točka koja zna koji put smanjit sjaj, ali opet zabljesne. Nemremo svi bit dobre volje stalno i svaki dan. Kaj ne?
I tak dođem na posel sva sjebana zbog kose, a kolegica mi veli kak danas imam dobru frizuru. U prvi mah sam mislila da me zajebava, pa velim da su mi šiške predugačke, a ona odgovori da se njoj baš tak sviđa...
I kaj sam ustvari htjela reć...
Kak je sve relativno...
Post je objavljen 11.12.2008. u 09:49 sati.