Marketing
Ne daj mi da razmislim
Onda se budim i onda neznam što da radim, jer boli me grlo i neidem u školu, onda gledam gluposti na televiziji, pa onda malo čitam. Pa mi se spava, ali nemogu zaspati, što ako počnem sanjati? Želim sanjati... Onda televizor krepa. Pa malo buljim u prazno. Sjetim se one vekine: zagledala sam se u točku na zidu i skužila puno o sebi. I onda sve ode kvragu, i sve se raspadne u besmislenost. A ja sjedim za kompom, oko mene samo ti ostaci razumijavanja, prašina. Misli se kovitlaju, neće stati, odustala sam od molbi da prestanu. S vremena na vrijeme izvučem neku smislenu rečenicu iz njih i pokušam ju zapisati prije nego se i ona smrvi u prah. Možda se u svemu nađe neki odgovor, ako zatvorim oči dovoljno snažno. Ali duboko u sebi znam da smisao neće doći sam od sebe, treba ga tražiti da bismo ga mogli pronaći. Poput sreće. Ali kako da ga tražim u ovim mrvicama? Od kuda početi? Sve je to zatvoreni krug, jedno je potrebno za drugo, najlakše je odustati, ali to ne smijem, ne mogu, ne želim. Dosadna sam već sama sebi. Trebam ono super ljepilo, patafiks, da zakeljim komadiće dok još nije prekasno. Ali nije tako jednostavno. Ništa nije, moram to nekako shvatiti. Moram naučiti donositi odluke, umjesto samo razmišljati o njima. Ma ne bih uopće trebala razmišljati. Da...kad je postalo ovako komplicirano? Ili možda, kad će prestati, i hoće li ikad, prestati biti?
Post je objavljen 10.12.2008. u 12:26 sati.