Pregled posta

POVRAT POREZA I 30 BOCA

NAPOKON SAM DOBIO POVRAT POREZA !!!

Ne znam kako, ne znam zašto ali uvijek tek u dvanaestom mjesecu dobijem povrat. Premda prvi predam poreznu prijavu.
To me je počelo nervirati, pa sam u srpnju okrenuo broj da ih pitam po kojem to ključu rješavaju porezne prijave. Uspavani, lijeni i tupasti glas s druge strane telefona rekao je – Nema ključa, rješavamo prijave kako nam dođu pod ruku.
Onda se prije dva mjeseca oglasio ministar Šplunker ustvrdivši da su sve porezne prijave riješene te da oni koji nisu dobili svoje pare zapravo ne znaju ispuniti formulare.
Znao sam da laže.
Ja uvijek dam profićima da likvidiraju poreznu prijavu.
I to skupo platim.
Nema šanse da su nešto zajebali.
To su profići.
Požalio sam se svom susjedu (50), hrvatskom branitelju s piti-jesti-piti-jem s kojim ponekad drinkam na klupici pred zgradom.
- Prokleti gad, taj laže čim zine – bijesno je rekao i potegao portugalski potro koji je od nekud nabavio.
- Hoćeš reći da laže dok jede? – pitao sam i potegao porto.
- A? – pitao je i potegao porto.
- Mislim, mora zinuti da bi progutao hranu, zar ne? S obzirom na njegovu figuru čini se da je veliki poguzija, što znači: puno zalogaja – puno zijevanja, što pak znači da puno laže – rekao sam i potegnuo porto.
- Pa to sam i rekao – rekao je i potegao porto.
- Drago mi je da se razumijemo – rekao sam i potegao porto.
Porto je ubrzo nestao.
No imali smo mi tu i neku banijsku brlju.
Taman smo je načeli kada je naišla mlada kustosica. Iz nekog razloga ta si je utuvila u glavu da sam ja Tijanin dečko. Svaki joj put objasnim da ne poznajem niti jednu Tijanu, pa da tako ne mogu biti ni njezin dečko. Ali đaba.
Svaki naš razgovor započinjao je isto:
- Bok.
- Bok.
- Ti si Tijanin dečko.
- Nisam.
- Ma jesi.
- Ma nisam.
- Nemoj se šaliti!
- Ne šalim se.
- Šališ se.
Itd.
Spektar mojih negiranja bio je zbilja raznolik. Od opetovanog ne-ne-ne do otvorenog priznanja da sam imao moždani, i da mi je pola memorijske kartice ošlo u nepovrat.
Dosadilo mi je to. Ovog sam puta odlučio igrati igru.
- Bok.
- Bok.
- Ti si Tijanin dečko.
- Nego da jesam!
- Ali vi više niste zajedno.
- Jok.
- Dobra je ona cura.
- Ona je vrhunska pička!
- Šteta.
- I ja kažem.
- I kak si ti?
- Evo me još sam uvijek tu, sa vama. Odlučio sam ostati još neko vrijeme.
- A trebao si negdje putovati?
- Aha. U drugi denzitet. Iz četvrtog u šesti. Preskačem denzitete k'o razrede. Više mi ne treba tijelo. No čekam povrat poreza. Želim se dobro provesti prije nego li odlepršam.
Pogledala me je sumnjičavim pogledom.
Onda je rekla da joj je mlijeko ostalo na štednjaku i da hitno mora ići.
Ja sam rekao da ju razumijem, i da meni često bojler ostane na štednjaku pa moram trčati doma da mi ne eksplodira papenov lonac.
- Gibam – rekla je i dala petama vjetra.
- Ja bi to jebal – rekao je moj susjed (50), hrvatski branitelj s piti-jesti-piti-jem – oooooooo, kak bi ja to jebal!

Par tjedana kasnije morao sam nešto poslovno obaviti u Sopotu, pa sam s obzirom da je tamo Porezna uprava Zagrebačka odlučio zakucati na vrata moje referentice.
Kuc-kuc.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
Unutra su izgubljene u gomili papira sjedile tri debele brkate babe. Jedva su se vidjele. Kafkijanski prizor.
Objasnio sam im problem.
- Čujete, zbilja vas ne želim tlačiti, ali čuh da je ministar Šplunker rekao da su svi koji nisu dobili povrat zapravo krivoispunjavači porezne prijave... smrznuo sam se... odmah sam pohitao ovamo da vidim o čemu se radi...
- Pih, ministar Šplunker – rekla je najdeblja referentica i prezirno odmahnula rukom što je značilo da ministar Šplunker priča pizdarije. Ili da laže dok jede.
- Makaki, ni blizu – oglasila se druga, deset kila mršavija, i s nešto manje dlaka pod nosom. I u nosu.
- Taj laže čim jede – jedva čujno promrmljala je treća.
- Oprostite onda kaj sam vam trošil vrijeme. Doviđenja.
Krenuo sam prema vratima.
- Recite mi svoje ime, prezime i matični broj – začuh iza sebe kataričan glas najdeblje brkate referentice.
Rekao sam svoje ime i matični broj.
Ukucala je podatke u računalo.
- xxxxx, to je to – pitala je misleći da sumu koju mi država duguje.
- Oh, da to je to – potvrdio sam iako se nisam sjećao. Tko bi se više sjećao. Prošla je godina dana!
Pritisnula je jednu jedinu tipku (Enter) i rekla – Kroz dva tjedna novac će vam biti na računu.
- Puno vam hvala – rekao sam. – Kada se vidimo u gradu imate kaficu na moj račun.
Pet tjedana kasnije lova je bila na računu.
Odlučio sam biti vrijedan.
Sjeo sam u auto i odvezao se u Metro.
Onda sam se vratio doma i prionuo poslu.
Dokazi mog rada slijede:







Večeras sam završio s tom rabotom.
Kada vratim boce, imat ću još za par piva ili za ćevape.
Teško ću donijeti odluku između to dvoje.
A onda šesti denzitet.

Doviđenja ekipa! Ostajte mi zdravo!


Post je objavljen 05.12.2008. u 05:14 sati.