nekako sam umorna od svega...glavami je uzarena..a u njoj ništa pametno...
konstantno očekujem da će nešto otić na bolj..pritom ne trudeći se apsolutno ništa...
ja i dalje idem na poso..pa doma...malo se razvlačim po kući..već dode večer i u krevet..i tako iz dana u dan...
nije da se nešto žalim...
znam da kad ću jednom uzet zamah...onda ću stvarno krenuti...
razmišljala sam...
što naučiti iz svog "slučaja"...
odlučila sam pisatikako se sad osjećam..kako sam se osjećala prije..i da iz toga imam kasnije pouku kad sredim i ostvarim ciljeve..da ne budem opet u depresiji i tražim nešto što već imam...
teško je ovaj pisat u šiframa..al ne da mi se razglabat predetaljno....niti je ugodno niti je zanimljivo...
samo nikako da se maknem od toga razmišljanja što sam imala a nisam bila svjesna...dode mi na pamet..što ako više nikad neću imat nešto slično???..
što ako neću više nikad bit obasuta pažnjom, ljubavlju, dobrotom???
awwwwwwww....
hvata me strah!!! panika!!!
pa zar je moguće????
ali heeelooo..pa imam tek malih 22 godine...
još sam u neku ruku djete...
tako se i osjećam...
Post je objavljen 03.12.2008. u 20:34 sati.