Mojih pet minuta osvane kad svi napokon odu. Gosti, ukućani. Preostaje mi samo isključiti tv, i mojim domom zavlada tišina, mir. Napokon mogu odahnuti. Nitko me ne prekida u već započetoj aktivnosti, nitko ne zanovijeta.
Telefon, taj izdajnik, uvijek zvoni kad ne treba. Trebala bih ga isključiti. Kad vidim tko me zove dođe mi da ga zabijem u zid, ipak ljubazno se javim. Taj se ne skida i ne skida sa žice. Kako da mu objasnim da troši mojih dragocjenih pet minuta. Nikako ne mogu doći do riječi. Nisam ni dovoljno veliki gad , da mašem slušalicom po zraku, i samo povremeno kažem, da, da.
Vrijeme ode. Mnoštvo dobro složenih planova ostalo je netaknuto.
Graja se vratila, tišine nestade, slušalica poklopljena. Daj ovo, daj ono, nećuuuuuuuuu...
Post je objavljen 02.12.2008. u 21:04 sati.