Krenula sam rano u bolnicu na pregled za kontaktne lece. Zbog guzve na cesti stigla sam u 7:50. Dobila sam broj 8! Raditi pocinju u 7:30. Doktora nije bilo do 9 sati, bez objasnjenja. Dvije sestre su bile vrlo ljubazne, ali...
Prozvali su me medju prvima. Razlog: ne treba mi broj jer sam se narucila za pregled prije mjesec dana. Nosim lece, naocale nemam. To se u kabinetu za lece pokazalo kao problem te su me poslali u privatnu ordinaciju na ocitavanje tih istih leca (bez obzira sto sam imala ranije nalaze).
Vratila sam se u cekaonicu oko 10 sati. Bila je prepuna, do mene je sjedio covjek s rednim brojem 27. Bas me zanima jel docekao red...
Bilo me sram kucati na vrata. Bila sam jedina trudnica, ali tamo je bilo skolaraca, invalida, bolesnih ljudi. Kad mi je postalo jasno da su drugi ljudi svoje skrupule ostavili doma, ustala sam i pogurala sestri pred nos svoj dodatni papiric s mjerama leca cim je otvorila vrata.
Odmah me primila uz rijeci "pa kaj niste pokucali cim ste dosli" i ubojite poglede iz cekaonice. Bila sam jedna od petoro pacijenata u toj grupi. Van sam izasla prva, 40 minuta kasnije, vec je bilo proslo 11 sati.
Obje sestre su obavile vecinu posla, doktor mi je posvetio mozda minutu svog vremena. Meni se ucinilo kao da je potvrdio dijagnozu koju su postavile sestre. No sigurno nije tako.
A i da je, on je zavrsio studij i specijalizaciju i sto sve nije morao... Cinizam? Istina boli? Ne mogu se odluciti.
Ako zelim da oni posalju isti dan podatke s preporucenim lecama u doticnu privatnu ordinaciju, dobit cu ih za tri dana. Ako ne, sve nosim sama i trajat ce ovisno o mojim sposobnostima organizacije. Pristala sam, trebaju mi, ne vidim bez njih.
Bas sam jadna, zar ne!
Svi mi kazu, kaj se zalis, nisi ni dugo cekala!
Post je objavljen 29.11.2008. u 13:02 sati.